Deca rodjena 1985.
Trend: Svira stari dobri R`n`R, Sarajevska scena u punom cvatu, lek za ushi…
Dolazi 95-ta, dolazi rat, stradanje, smrt, progoni, bekstva. Deca, koja o tome pojma nemaju, tek nesto sto nacuju od staraca, od ogovaranja penzionera, medijske propagande. Cernobil tek sledi, sa svojih godinu dana doziveli su prvu nuklearnu katastrofu, tek prvu… Izlazi prvi “prozor” cuvenog Bila, prvi koga se oni secaju, tek retki od njih su upoznati sa 3.11, tek poneki.
Slusaju price kako je nekad bilo, kako se putovalo, “crveni pasos bez mane sto prelazi grane bez puno njakanja”. Slusaju price o tome kako je nekad crveni JUGO pasos bio na ceni, da ste mogli u svakom trenutku da ga prodate… Samo slusaju…
Dolazi 2005-ta, javlja se prva politicka svest, demonstracije. Prve borbe, porazi, razocarenja, promene koje su na papiru, promene u svesti, promene. Susret sa politikom, isprva jako lep, demonstracije, setaju, poceli jos u osnovnoj, nastavili u srednjoj, poneki i na fakultetu, setnja… Zar je bitno zasto se borimo ako imamo slobodne dane??? Sa svojih 20 sagledavaju situaciju i mrste se. Mrste, jer ih niko nije pitao, jer ih niko ne slusa, mrste, sto nisu sigurni sta dalje, mrste, sto… ne znaju nista drugo… Mrste…
Puni snage, volje, zelje, elana ili samo to ja vidim tako? Mnogi kazu da nam je omladina mrtva, isposcena, umorna, na neki nacin nezrela ali pre svega umorna…
Ocekiju neku Belu Sengen listu, neke mocnike da odluce o tome koliko smo dobri za njih. Mladost provode u cekanju, bez neke nade i cilja da urade nesto za sebe a jos manje za druge, za drzavu, za druga, za brata, za sestru, za roditelje, za rodbinu i opet, pre svega za SEBE…
O, mladosti, ala si se umorila…
