Možemo početi jednom navijačkom pesmom; došao je i taj dan… Ne, ne, nije Taj dan, nije Dan Republike, to smo proslavili pre par dana. Danas je za skoro sve građane Srbije, putnike namernike i one manje namerne, srušen Šengenski zid. Dvadeset godina od pada Berlinskog dočekasmo i pad ovog, nama, težeg zida. Vize su i zvanično ukinute za većinu Evropskih zemalja, AMIN. Odluka stupa na snagu devetnaestog decembra tekuće (2009.) godine, AMIN.
Posle ovih “dosadnih” uvodnih činjenica da rečem koju šta to znači za mene.
1. Viza ko viza i plaćanje iste nije bio problem ni ranije. Koliko god to grubo zvučalo, ako niste imali 35e da platite vizu ili ako niste dovoljno dovitljivi da nađete nekoga da plati za vas, onda i ne treba da idete u inostranstvo.
2. Prikupljanje podataka, nepotpune informacije, neljubazni šalterski službenici, velika gnjavaža i gubljenje vremena.
I ovo mogu da progutam ALI napraviti tor za ljude, staviti ih u lavirint od gvožđa, to im ne mogu oprostiti. Osećati se kao građanin osamnestog reda dok čekate jebenu vizu, okruženi metalom i podrugljivim pogledima sležbenika ambasade, to im ne mogu oprostiti.
No, sad je to prošlo, bar za Evropske zemlje i što bi se reklo, lakše se diše.
Ako je dolazak na Beli Šengen, o kome sam već nešto i škrabao, znak da se osećamo malo više EVROPEJSKI a malo manje SERBSKI, valjalo bi se to ispoštovati i reći, ono što je njima možda stra(š)no:
Jebe mi se za Evropu, GRAĐANIN SAM SVETA…
No, da ova priča ne bude tako svetla pojavila se jedna tužna vest, umro je Milorad Pavić…
Nekam mu je laka zemlja, večna slava i Hvala. Jedno poslednje, i kako dolikuje po Svetom brojanju, treće, AMIN.
Da, kazah ja juče – otvorili nam vrata kaveza…
Koliko dobro, toliko i lose, nesto se ne radujem tom “prozoru” u svet, bojim se da ce svi “uskakati” kod nas mimo reda, a ionako nas ima po solidan broj.. No moji strahovi po stranu.. Ja aminujem da si se ti pojavio medju narodom… Napokon i konacno