Jutros sam nabasao na jedno pitanje, pitanje koje je svako od par stotina, hiljada ili koliko već, piskarala postavilo sebi: Zašto blogujemo? I taman krenuo da čitam, da razmišljam, odlučih da je pametno pobeći i ne zaplitati se u tako nešto. Razlog bežanja je što nemam izabranu/izgrađenu/određenu/blabla nišu (kako mi ta reč glupo zvuči) pisanja/delanja/stvaranja i prosto kalupljenja. Da li je to bilo kukavički/hrabro/glupo ili nešto pedeset i osmo nije toliko ni bitno koliko da ne želim igru po “pravilima”, pogotovu pravila koja su drugi nametnuli ili pokusali da nametnu.
Moram se složiti (znam, znam, cigle se slažu ne ljudi) sa Slavkom i reći, tačno je, mnogo toga možemo naučiti od novih blogera.
Odgovor na pitanje se osim u naslovu, tom malom prkosu nalazi i u svakodnevnom blagu koje nas pronalazi. Danas mi je, naš dragi veliki brat (čitaj facebook) ponudio novu hrpu prijatelja. Kako sam zalud i kako je nedelje i kako je osam sati izjutra, prelistah ponudjene “prijatelje”. Prelistam, pobrišem i vidi čuda, niko od prijatelja tamo. Nego, nije ni to ono bitno. Listajući jedan profil naidjem na par linkova, zanimljiva imena blogova. Jedan vezan za carski grad a drugi za nešto sto mi se učinilo da nedostaje par slova.
Moram reći da sam se grdno prevario. Ne samo da ne nedostaju, nego ih je baš koliko treba. Još strašnije, u savršenom su redu, prosto zastrašujuće. Elem, zbrka oko imena bloga je nastala mojom greškom. Drznuo sam se da ispravljam tuđu volju i želju i da mesto Olujrodjena zahtevam oluja rođena, olujna rođena, olujo rođenja,olujno rođena i slično.
No, sve da se zove i mali vrač ili mali vrč, ne bi to ništa promenilo.
I zato, želim ti osmeh do neba, ljubav pre svega i zagrljaj da te čuva…
Malo ironije je preko potrebno u ovo smrdljivo vreme…
Moze nam se, a ko nece njegova stvar. Nek pusti mene da blogujem i da trazim svoja zadovoljstva tamo gde mi je lepo, moze mi se…
Blogujem zbog reci. Da ih ima u relanom svetu bar upola koliko ovde, onih pravih, lepih, iskrenih, dobronamernih saveta i kulturnog ponasanja, znam da blog nikad ne bih ni otvorila.