Bila je to godina dve hiljade i neka i period mog stalnog prisustva na fenomenu zvanom Krstarica. Dobro, bio je pre toga i serbian caffe i slično nego nije to poenta priče. Poenta priče su dve sobice #Tasha (ili #Tanja) i #Anja77. Elem, tamo se okupljala jedna super ekipa. Starosti od 15 do 55, s tim da su oni od 30-35 bili u većini. Dok je bilo svega par ljudi od dvadesetak godina i nekoliko od pedesetak.
Ono što mi se dopalo jeste prihvatanja. Niko vas nije osenjivao na osnovu vašeg statusa, religioznih uverenja, godina ili nekih drugih parametara. Mogli ste da budete svoji, da pričate, da delite svoje mišljenje sa drugima. Mogli ste da grešite koliko želite i neko bi vas “ispravio” ali vas niko ne bi ubeđivao kako vi pogrešno živite.
Mogli ste da budete sve i svašta, svako i niko. I kako kaže ona definicija, internet je mesto gde su male devojčice FBI agenti. Mogli ste da budete budala, da idete okolo i vređate svakog na koga naiđete. Mogli ste da budete šta god poželite. Koliko mi se čini najteže je biti i ostati Ja, ostati dosledan sebi. Ne ulepšavati, dodavati, docrtavati i bojiti sebe i svoj karakter.
Mogli ste da učestvujete u kvizićima i budete najbolji, da vam ljudi aplaudiraju, da vas hvale kako znate i kako ste brzi u davanju odgovora. To sam voleo i bilo je pravo uživanje. Dobro, nije baš bilo uživanje kada ste na dial up-u i neko vas prestigne zbog par milisekundi ali dobro. I onda u jednom trenutku shvatite da ima ljudi koji su toliko puta odigrali taj kviz da prosto sve odgovore znaju. Još kad kucaju takvom brzinom da je nemoguće ih stiči, počinje nerviranje i prozivanje “skripti”. (Skripte su programčići koji rade nešto umesto vas, u ovom slučaju varaju, tj daju odgovore).
Priznajem, bio sam par godina veoma aktivan u tom svetu. U jednom trenu otišao sa namerom da se ne vraćam. Nisam izdržao, vratio sam se posle par godina i zatekao… ništa. Nema poznatih soba, par poznatih i toliko. Pojavili su se neki novi klinci sa nekim, njima zanimljivim temama, sa čudnim nadimcima, još opasnijim brojkama 90 i nešto.
Za kraj osta slika kao najbolja ilustracija ili za one “zvučno” orijentisane, neki novi klinci…
Razmisljam upravo da li mi “to” nedostaje ili ne.
Mislim da “fali” osecaj pripadnosti, nekog sveopsteg razumevanja pa makar i u sobi gde se nista ne gleda od bitnih stvari (bitnih u realnom svetu)gde je lepo sto si tu, sto imas neki stav i to je to.
Sada mi je jasno zasto me “stariji” ne vole. Jer ne volim ni ja “neke nove klince” koji rovare po mojim ‘secanjima’…