Osta osmeh na granici…

Unos: 00 i jos jedna 0 i jos jedna 0

Projekat: P

Dok sam se raspitivao na salteru i pokusavao da nabodem par reci na tom cudnom jeziku i jos cudnije pokusavao da objasnim na engleskom, svim onim primitivnim, osnovnim recima moj osmeh se polako gubio.

Pufff. Pojavi se lik, polu odrpan, sa velikom torbom i kaze: Idem ja sa tobom do P, evo vec par dana cekam taj voz i eto, ako hoces mogu da idem sa tobom. Eeee, postao sam magnet ne samo za okasnele vozove vec i okrnjene ljude. Sta sad? Dobar/budala kakav i jesam pristanem da idemo zajedno. Bolji izbor i nisam imao.

Jos 6 sati straha, ocekivanja, mucenja, vec par dana nisam spavao i umor gromoglasno kuca o glavu. Stanica je puna odrpanaca, pijandura, smrde na jecam i vodu, na krompir, na ostatke hrane… Izlazim napolje, izlazimo napolje.

Odabiram klupice koje su pored sluzbenog ulaza, dovoljno daleko od zadaha stanicnih gostiju. Vezujem svoju rancugu za klupicu i rancic stavljam pod glavu i pokusavam da se namestim. Eh, da imam jedno desetak kilograma vise, da se ove kosti malo tapaciraju, ovako, kost udara u drvo, drvo uzvraca, i milinka.

Lezim, ustajem, vrpoljim se, mrdam. Slomljen sam, psihicki mrtav, prosto ne verujem kakvo mrcvarenje doazivljavam. Pomisljam da pozovem nekoga ali se javlja pitanje sta onda, sta dalje? cemu to? Odustajem, skupljam se i vracam u san, na cirka 5 min.

Prolaze sati u okretanju, osecam student koja probija kosti. Lagane letnje pantalone nisu dovoljna zastita. Sandale i majca kratkih rukava nemocno se lelujaju i traze jos, jos odece, jos sabrace da dodirnu. O radosti, imam jednu majcicu pri vrhu, i jedan duksic. Oblacim, lezim i spavam, jos 3 min, u krug. Studen se ne predaje, o radosti pa ja imam i carapace, ali opet, vetar se probija kroz nogavice i struji mojim telom. Na kraju, totalno lud oblacim preko kosulju. Hladno je, osecam da drhtim. Razum zove ranceve, penju se na ledja i ulazim u toplinu stanicne zgrade. Pijanci svuda okolo, jedna coskica je dovoljna za umorne putnike. Sedam naslonjen na ranac i gledam tablu vozova. Brojke se menjaju, jos samo malo, jos par sati.

Ulazim u voz, plasim se da zaspim, za jedan sat moram napustiti i uhvatiti drugi voz. Nema greske. Trzam se, oci lete po prozoru, po nepoznatom gradu, i razum u muku vristi da je dan, o Boze, da li je moguce? Gledam sat, uzdisem, probudio sam se 5 minuta pre moje stanice, 5 spasonosnih minuta.

Ustajem, sada vec malo bolje raspolozen, oblacim svoj oklop i izlazim. Imam manje od cetvrt sata da napustim voz i uskocim u onaj pravi, onaj konacni. Uspevam i posle vise od 40 sati puta konacno stizem na odrediste.

Vrti mi se recenica naseg kultnog filma: “Drinoooo, jebem ti…”

Spartak,

poceo sam pisanjem 11tog zavrsio 15tog juna

13.32h Dom 7