Glavno pravilo pri napadu jeste udariti sa sto vecim brojem ljudi, udariti jako, udariti sto pre. Prvi napad je bio u petak izjutra, odnosno to je drugi napad. U prvom napadu nisam ucestvovao.
Kao sto i uvek bila, dolazile su i specijalne carke jos pre dve nedelje zapocete, svakog dana poneko je napao, ponekad i vise njih u minutu u jednom satu u jednom danu.
Oni, najborbeniji, dosli su jos pre dve nedelje. Mi, mi smo se zaleteli sa ostalima i napali. Kao sto rekoh prvi napad sam propustio, nisam stigao do njega. Drugi napad, bio sam u prvim redovima koji su borili, koji su se borili za grad.
Kako isporuciti toliko ljudstvo odjednom? Najlaksi nacin VOZ. Napunili su voz svima nama, iz raznih zemalja, ranih nadanja, razlicitog stila oblacenja, razlicitog pogleda na svet, razlicitog svega… Napunili i poslali. Osam sati do cilja, voz kasni, dakle nesto vise…
Pred cilj, izlaze ljudi, to visu nisu ljudi, to je samo pokretna masa koja zudi ka jednom: Sto pre stici.
Ne zna se ko je predvodnik, masa je jednostavno krenula, nezaustavljivo… Tu i tamo, nailazimo na neke koji nas usmeravaju mada nije potrebno, masa zna gde ide. Nezaustavljivo do W, nema nazad, nema povratka i nema povlacenja.
Krecemo, idemo, put je dug, par kilometara. Natovareni opremom, sporo se krecemo, tu i tamo vidimo napustene zgrade, grad koji je polu mrtav, cilj je na brdu.
Gazimo polako, neki hitro, neki umorni staju, neki cekaj cekaju sledecu grupu da se prikljuce, neki jednostavno lete ka cilju. A cilj je sve blize, cekamo, krecemo, napredujemo, stajemo, nema povlacenja, odmaramo, krecemo i tako iznova.
Posle sat vremena, mozda i malo vise, jer niko ne gleda u sat stizemo do cilja.
A cilj, napadnuh sa svih strana, ogromna poljana, jedno cisto parce zemlje omedjeno sumom. Sa svih strana izlaze nasi borci.
Podizemo kamp, ustvari pokusavamo da podignemo kamp izmedju podignutih kampova. Svaki covek se gura za sebe. Kampovi izlgedaju kao nepregledna livada razlicitog cveca, mali, zuti, plavi, zeleni,veliki, za dve, za tri, za osam, za jednu osobu. Neki improvizovani ali najzanimljivije, barjaci se vijore, primitvne ali vijore se, zastave, jos primitivnije. Svako je osvojio svoju teritoriju.
Nek i zapisuju tu svoju zastavu, dole, da se jel` te oseti miris ali kada je podignu gore ljudi je samo vide tako da taj miris malo izbledi zato oni svako jutro pisaju oko svog kampa.
I tako, zauzesmo Woodstock, ni manje ni vise, nego izjutra.
A kako bi drugacije kada je izmoren neprijatelj???
Ostavljena glasovna poruka 02.08.08
Prekucano, 04.08.08 u 17.33.
S
Hm. Da.
Intrigantno je da se na cilj uvek dolazi kad vreme prestane biti važno.
(kad više niko ne gleda na sat)
Ne ide to tako, kad napises Hm… idu bar dve ili tri tacke, ovo ti je neko kratko hm a ono nije dobro
Koji sat, odavno sam to odbacio…
Neko hm?e brzo neko s trota?kama
Kad zajebeš vreme, onda ni ta?ke nemaju više važnosti.
Kao ni sat.
kako si poceo, rekoh: “Sto ovaj prepricava odbranu Staljingrada?”
Sve ces ti to meni natenane da pricas, kad se vratis ‘vamo, u “Centru” naravno..
Etotako, napisah pricu juce za tebe. Okacim je posle, kad stignem kuci
Slavko, koji CENTAR?
Ajd da vidimo i to.
Samo da nije poezija, podne?u
E da, napisah pricu za et ali nje nema
Zaboravila me