Dug put prevalih, jedan radni dan smucah se po vozu da konačno stignem. Do tog konačnog još ima, još par sati klackanja autobusom.
Velika rančuga, puna raznih čudesa, par novčanika, hrana, mapa i ko zna čega još.
Prepakujući kese i torbe u ranac, čekajući taj gotovo poslednji prevoz do kuće nisam ni obratio pažnju na ostale sapu(a)tnike. Prevrćem po stvarima, crn ranac… crno pa se ne vidi…
U jednom trenu čujem glas, tj ne toliko glas koliko pojavu nekoga ko traži nešto, prosi. Onako, polu nervozno odgovaram: NEMAM NIŠTA.
Podigao glavu, video romkinju sa malim detetom u naručju i vratio se pakovanju. Tek nekoliko sekundi kasnije shvatio sam šta sam uradio. Uzalud je bilo, tražio sam je pogledom, ali nje nema ta nema, kao u zemlju da je propala.
Tada sam iskreno osetio da zaista: NEMAM NIŠTA…
Ostavljas bez teksta, ali zamisljene u svojim pricama…
Ni mi nemamo nista, ali sada to znamo
Imas pogled, imas razum, malo zakasneli, ali opet tu.. Imas nas i sebe u dva razlicita sveta i ono malo sto nema niko.. Ti si bogat covek, a opet govoris da si prosjak na svetu ovom..
Oba videa tugu mi pricaju, notama ceznje za samo malim osmjehom, titrajem srca, za njeznosti tako mekom, stvarnom… citajuci te shvatila sam koliko su nam srca zaroblena iako zelimo dalje, koliko smo nemocni u toj svojoj zelji, ostajemo sami, neshvatljivi i doista ias pravo, izgubili smo sve, “Nemamo nista”, ali mozda ipak ostalo je nesto… trag ljubavi koju smo nesebicno dali, trenom osjetili, a zauvijek sacuvali… uzivala sam te citati, iako stegnutim srcem da ne zaplacem…
Moj komentar na ovu priču već znaš
Postoje neki ljudi koji imaju puno, ali se predstavljaju tako da nemaju ništa… Na opasne igrače si naleteo, druže…
Ovom si me oduševio