Tražim sidro

Pitali su me šta ti je sa tim brodovima?

Na zidu barka,vatra i zapaljeni grad, uzburkano more, ljudi koji beže. Na kompu jedrenjak stari i nepregledno more, samo ga horizont preseca. Crno bela fotografija, starinskog jedrenjaka koji plovi ka pučini, što dalje od obale. Na radnoj tabli svojeručno bojen crtež brodića, živopisnih boja i trouglastog jedra.

Zezaju me da sam u prošlom životu bio mornar, borio se sa morskim nemanima i predivnim sirenama. Možda su i mene vezivali za jarbol kako bi odoleo predivnom glasu i rajsko-paklenom dozivanju. Možda zato i ne vidim baš najbolje, od presijavanja mora, prelamanja talasa i piljenja u daljinu kako bi ugledao kopno i svetionik noću.

Mozda sam izašao i iz hemingvejeavog romana. Tu se nasmejem i kažem da se pre iskobeljao starac nego more.

Možda sam pak Ahab i da jurcam prostranstvima tražeći belo čudovište, nemerljive snage i pameti. Možda mi baš iz tog razloga kleca staračko koleno. I to ne uvek, samo kad se setim te hladne vode i ledene zime.

I onda se baklja upali. Prošle su mnoge bure, vetrovi, oluje i prevrtanja pre nego se lampa upalila. Mnogo se soli pojelo i popilo dok se našla suva baklja. Bio je potreban tek mali plamen, tek reč ili dve, tek pogled, stisak ruke, blago tapšanje po ramenu i bi svetla.

Brod je porinut, radna tabla je prazna, skica je otišla i postala brod. Sada je skica slobodna, živa, može se pocepati jer delo je tu. Ono plovi slobodnim teritorijama, tamo gde mnogi nisu kročili ili nisu smeli. Svako delo je  jedinstveno te je skica okrenuta i spremna da na poleđini ponese novu ideju.

Šetam brodom i nešto mi nedostaje, nešto bitno što se provlači kroz prste, kroz kosu, kroz topli vazduh koji izlazi iz grudi. Za jarbol sam vezivan te sam siguran u postojanje užadi. Na njegov sam se vrh peo te motrio okolinu, jarbol je definitivno tu. Jedra puna vetra su tu moćno se protežući nad brodom. Paluba po kojoj hodim je takođe tu. Kabina u kojoj spavam i pišem dnevnik je takođe tu.

Izdajem naredbu: “Zaustavi”. Čuje se dreka i cika ljudi, čuje se spuštanje jedra, čuje se troparanje ljudi i njihova trka. Užurbani povici i ushićenje mornara koji žude da što bolje i spretnije izvedu zadatak.

Čuje se odmotavanje lanca, njegova dreka i cviljenje prouzrokovano samo-udaranjem, kao da je ono krivo. Osluškujem opet i opet i opet. Ne, nemoguće je da grešim, ne čuje se. Sada znam šta nedostaje brodu, ono jako bitno, kočnica. Proklet je onaj ko ne može stati, Sizif je tu da potvrdi.

Sidro koje lađu čuva da ne bude buri plen…