Secam se, bili smo deca. Igrali se ispred kuce, glupirali, smejali. Secam se kako si sa strahom gledala kako bezim od onog dzukca iz druge ulice. Secam se.
Godine su prosle, stari se posvadjali mi, nevine zrtve, jedva po koju rec razmenimo.
Ko ih jebe, ako su se oni svadjali nismo mi. Krecemo ujutru, ja sa svoje zelene ti sa svoje braonkaste kapije. Krecemo, cutke, nogu pred nogu. Jedno cao, vise izgovoreno pantomimon no recima. Tako dan za danom, rec po rec. Od onog zdravo komsija, kako si danas, do nekih licnih pitanja.
Smejemo se. Nasi, jos uvek, osim dobar dan ne prozbore ni rec vise. Verujem da se stide.
Lepo je zapoceti dan s tobom. Pet do sedam minuta srece, uzivanja, radosti i pricanja planova za tekuci dan, o sutrasnjem i tako redom. Tih par minuta do stanice i jos par minuta u autobusu. Milinka.
Umoran sam. Ceo dan van kuce, jurcanja, crtanja, proracunavanja, umoran ulazim u autobus. Vidim te gde gledas kroz prozor, zamisljena, blago podignuta usna u polu osmeh. Videla si me.
Nesto je cudno, mracno, ulice su osvetljene farovima, kuce nekim bledim svetlima. Nema struje. U trenutku, vidim lelujanje svece i pomislim rat. Ne, sve je na svom mestu, samo nema struje.
Izlazis pre mene i kreces ka domu. Iskusno ubrzavam korak i na par metara te zovem, ne zelim da te uplasim. O, cao, komsija, nisam te prepoznala. Srce kuca brze, reci teze klize po jeziku. Veliko je brdo na kome zivimo.
Pricamo, smejemo se, pokazujes mi u onom mraku svoje radove, pominjes neku presu, gravure, cetri sata koje si provela namestajuci boje. Plasim se mraka, izgovaram to i nezno pruzam dlan ka tebi. Prihvatas igru, ruka u ruci, i dalje cvrkuces o tome kako nije bas ispalo kako si zamisljala, presa, opet ta presa, nije bas najbolja.
Nudim jednu toplu cokoladu i caj, po zelji. Stojimo pred vratima, preturam i trazim svezanj kljuceva. Jedan po jedan isprobavam koji je. Konacno, otvaram vrata i pustam u moj skromni dom.
Smeljujimo se i krecemo uz stepenice, mracno je, prst pred okom se ne vidi. Zamisljam tvoju guzu ispod kaputica dok ides na gore.
Druga vrata, drugi kljuc, otvaram sprat i ulazis. Pazi, jaooo, pazi sto. Moja soba, mala, ususkana, topla. Skidas kaputic, basac preko sobe, okreces se ka meni i…
Spartak 20.17h 26.11.08
Tags: prica
November 27th, 2008 at 1:30 am
.. od sto drugih nju sam prob’o sklopiti…
i srce cupka, ali misao okleva..
i cekam da se stvari same dese..
November 27th, 2008 at 5:36 pm
Jel si upalio svetlo??? il se meni cini da nisi, nego , onako u mraku zamisljas sta je ispod kaputa???
Salim se naravno, prelepo si napisao ovu pricu !!!
November 28th, 2008 at 1:14 am
nežno, blago, toplo, prepuno emocija . . . sviđa mi se.
November 28th, 2008 at 9:38 am
Hvala, hvala.
Dobih neke kritike da sam otanjio sa pisanjem i morao sam da popravim utisak
Uzivajte
November 30th, 2008 at 3:20 pm
Samo ga ti popravljaj
mislim na utisak 
November 30th, 2008 at 8:36 pm
Milinka… Baš dugo nisam čula ovu reč, a tako lepo ume da objasni taj čudan osećaj.
December 11th, 2008 at 3:56 am
Moram prvo da kažem, pokidao sam se od smeha i zastao već na prvoj rečenici. Je l’ si gledao “Složnu braću”? Ima scena kad Memara onim smešnim promuklim glasom krene da evocira uspomene iz detinjstva…: “Sećam se…kad smo djeca bili…bio je kišni dan…puštali smo klipe niz potok…”
)
Pa sam se onda i ja nasmejao za “milinka”, kao i uvek kad kažeš nešto “po niški”, a onda… E, onda sam na kraju umro od smeha. I dobro je što si stao s pričom u pravom trenutku, i ovde na blogu, ali i…
))))))
December 11th, 2008 at 9:15 am
Ih, sta da kazem, te komsike su uvek uvek fatalne