Put, kao i svaki put uvek dugačak i nikako da se završi. Čovek se godinama navikne na ta putovanja ili kako oni manje otporni pričaju ta mučenja autobusom. Da, da, autobusom se krenulo na putovanje. Različitim metodama mereno ali okvirno koliko Zemlji treba da obrne jedan krug oko svoje ose.
Svaki autobus, osim onih premijerno izvezenih u reklamne svrhe, imaju neku falinku, najveća je obično i najbučnija; ljudi. Sastav kao u domaćoj vladi, od dvadeset do devedeset godina. Različitih zanimanja, pedigrea, ponašanja i ko zna čega još. Nego, napravih grešku, bilo je i par bebaca, tj ne bukvalno ali od par godina.
Sad opis autobusa. Volim da sam do prozora, gledam šta se dešava a kada prigusti lepo se navalim i knjavam sve u šesnaest s bitnom napomenom da ne `rčem. Sedište do mene kao na toboganu i još bolje. Ne mogu najbolje da se setim svih onih mašina u luna parku ali valjda je brod. Kad god je autobus u krivini sedište jednostavno isprati krivinu. Verovatno je projektovano i učeno da što se manje opire duže će da postoji, ili tako nešto.
Dobra stvar je komšiluk. Drugarica, koja zna da bude naporna ali i prava dušica ovisno o periodu. Njeno stalno mrdanje i praćenje krivina je bila glavna zanimacija, naravno za mene, ona nešto i nije bila oduševljena. Čuvao sam drugaricu, držao da ne pobegne i spavali zagrljeni…
Ispred roditelji, tridesetak godina i mali bebac, od recimo tri godine. Sada se setite kako na organizovanim putovanjima imate spikera tj vodiča koji vas ljubazno obaveštava šta je sa koje strane. Vama ostaje da izlomite vrat u pokušaju da pohvatate šta je gde. Da li ste zamislili? Jeste? Super, zamislite sad taj glas koji kaže: Sa vaše tj moje leve strane nalazi se jedan dekica, penzioner, ako sam dobro čuo pukovnik ili tako neki glavonja u penziji. Da ne bi pomislio neko da je autobus širok dvadesetak metara da napomenem da sam bio sa leve strane autobusa kad udjete u njega. Ali to i nije toliko bitno za ovu priču koliko taj dekica.
Imate li dece? – upita starac.
Uz osmeh dodadoh i jedno ne.
To dolazi samo – nastavi on.
Nije baš samo, dodadoh još i jedan veeeliki osmeh.
Zaključi on: Neku decu donose rode a neku ševe…
Tu već nisam imao komentar, samo osmeh osta da lebdi.
Svaka čast starcu na odgovoru, ulepšao mi je dan koji cu provesti u autobusu. Hvala mu
Zanimljivo, drži pažnju. Pomalo ironično, ali nimalo neumesno.
Oh, my…
Nadam se samo da te nije usred noci iz sna trg’o Krkobabicev lik, izgovarajuci pri tom: “Sheve, sheve, sine… Upamti!”
Zez.
Sjajno dekicino zapazanje!
[...] jedna priča o starini iz [...]