Smeh prošlosti

Vraćah se kući i sretoh tebe.

Ne, nisi ti bila ona glavna ljubav mog života. Ne, nisi ti bila ni sporedna. Bila si prosto tu, tiha, smirena, čekala svoj trenutak, čekala jedva dočekala. Dočekala ali mene više nije bilo, bar ne u punoj snazi i veličini. Ostao je neki mali ja, ostao toliko malen da je bilo sramno nazvati ga ja. Ostao, otišao, promenio se.

Taj isti, ili bar tebi, možda i ne, isti onaj mali ja koji je došao i rekao jedno (jebeno) izvini. On ili ja koji se ne izvinjava došao i prevalio tako krupnu reč. I ne, nije ga zaboleo tvoj smeh, tvoj smeh na njegovo izvini. Ne. Imala si tada, imaš i sada pravo da se smeješ kad god poželiš. Ne, nije to.

Sretoh tebe i tvoje ocenjivanje mog života, tvoje nipodaštavanje mog rada, tvoj osmeh ili bolje reći kez koji si razvukla. Ta kombinacija mazohizma i sadizma, mazohizma prema sebi. Sebe mučiš, ja sam davno otišao.

Ono što je zabolelo jeste tvoj smeh na sve moje planove. Na moju kuću, na moje selo, na sve moje dugogodišnje planove i nadanja. Smeh na moju volju i želju da gradim, da stvaram, da podučavam. Da, to me je povredilo.

Očigledno sam ja otišao a ti ostala.

I ne mogu više pisati, ne želim da se okrećem, ne želim da te pamtim takvu, zlobnu, neshvaćenu, malu. I oprosti, možda ti nisi takva, možda je to samo trenutna procena, trenutno stanje duha. Možda je to neki drugi svet, moj i tvoj. Ostajem pri svom: “Imam san, tako prekrasan da mora postati istina, imam san…”

Tags: bol, tuga