Gradili smo kuću nas petnestak dve nedelje, gradilo je njih stotinak pet godina. Rekoše, ko jednom ode uvek se vraća. Prošao sam trećinu Evrope i nije me nigde vuklo da se vratim, ni najveće metropole, ni najmanja sela, ni najbolji ljudi. Uvek sam odlazio da vidim više, dalje, novo, uzbudljivo.
Gradili smo kucu od blata i pevali do zore. Igrali oko vatre i gledali kako naše čedo raste. Divili se planinskim gorštacima koji donesoše kamen i prokopaše put do kuće. Otimali su od prirode i grabili svaki metar, svaki korak do našeg sela.
Bila je to krvava bitka, prokopati planinu i napraviti put. Otimati kamen po kamen, stopu po stopu, pedalj po pedalj i stići kilometrima daleko u srce planine. Gradili smo kuću. Gradili je ne tako udarnički koliko umetnički. Gradili i ostavljali i deo nas u njoj. Gradili i ugradjivali sebe u nju. Divili se desetinama pre nas koji su stigli i gradili. Gradili smo i mi. Gradili ne zavrsili.
Jedan dan, jedna paklena vožnja od deset sati samo da bih je video opet na 15 minuta. Samo da sednem i kazem, ovaj zid, ovo mesto, to sam JA napravio. Gledao ponosno nove ljude kako grade, kako završavaju ono što smo odavno počeli.
Obučen, u odelu, nalik nekom dekici iz neke daleke zemlje koji je došao da vidi svoje unuče, dajem poklone novim graditeljima, novim JA. Znam da svako od nas, iako došao sa različitim namerama odlazi sa jednom istom. Da se vrati, da vidi svoje čedo završeno i kako moćno se izdiže nad kamenom liticom. Svih dve stotine dvadeset kvadratnih metara kamena i blata, hiljade i stotine časova, ljudi, radosti, pesme, bola i tuge je uzidano u nju. Odlazim na drugi kraj planine, da osmotrim tog prekrasnog diva koga izidasmo.
Dišem punim plućima, dišem, uzdišem, eh… Poželim da skinem odelo, da krenem i ja udarnički da radim, da pomognem drugim JA da zavrsimo. Da pomognem još tih par dana koliko nam treba da čedo zablista. Toliko, samo jos malo, jos par krečenja, jos par zidina oko kuće, jos samo malo.
Eh, kiša, i nebo oseća moju bol, bol sto ne mogu ostati i pomoći, bol što sam došao na petnaest minuta. Prevalio, tri stotine šezdeset i osam kilometara samo da bih ostao petnaest minuta.
Sada imam jedan san, san veći od svih dosadašnjih, san kakav samo graditelj moze imati. Napraviti novo, lepše, radosnije čedo, za svu decu ovog regiona. Napraviti mesto gde ce doći i radovati se. Radovati, uživati, učiti, igrati, plesati, graditi, živeti, biti svoj, osetiti prirodu i nebo kako nas miluje.
Imam san, tako prekrasan da mora postati istina, imam san…
Spartak 12.06h 20.09.2007
Kako je lep tvoj san.
Taman ‘tedoh da priupitam: Mladi istrazivachi, kamp… Ali, sad vishe ne znam shta je san, a shta java.
A nije ni bitno, vazno je da je lepo.
@Gil
Valjda si naucio da je ovde skoro sve istina i samo istina. Nemam ti ja toliko maste za stvaranje, samo dara za hvatanje
Nadam se da cu uskoro moci da vas pozovem da pripomognete ovakvom jednom poduhvatu
[...] I ne mogu više pisati, ne želim da se okrećem, ne želim da te pamtim takvu, zlobnu, neshvaćenu, malu. I oprosti, možda ti nisi takva, možda je to samo trenutna procena, trenutno stanje duha. Možda je to neki drugi svet, moj i tvoj. Ostajem pri svom: “Imam san, tako prekrasan da mora postati istina, imam san…” [...]
Upecatljiv je krov.. na cetiri “vode” retko se vidja.. uglavnom su “stare srpske” kuce tako zidane.. lepa kucica.. lepa prica.. jos lepsi san..