Postoji toliko mnogo stvari, osoba, Ljudi, koji su tu a nikad ih ne vidite. Nikad ih ne sretnete.
I nije kriv veliki grad, ni nemanje vremena, ni stalna užurbanost, nekako kako god obrnem svodi se na to da je lakše naći način da se izvučemo. Zašto da se opterećujemo raznim ljudima, prolaznim slikama, tuđom patnjom ili srećom, dovoljno je samo ono naše?
Uskačem u autobus, i pre nego se zatvore vrata gledam i …
Tužno je ono što vidim a opet tako savršeno u svom postojanju. Vidim nju i njega. Vidim dvoje iz prošloga veka, još malo nedostaje da bude iz onog tamo veka. Gledam nju, osedele kose, olinjale kape koja je nekad, možda baš u prošlom veku i ličila na šubaru. Neke bele jaknice, totalno ofucale od nošenja, opet iz onog tamo veka.
Pored stoji jedna zgodna cica, tu negde, maloletnica na pragu punoletstva. Možda i mlađa možda i starija, ko će ga znati. Lagane patike, bele kratke čarapice, tesne helanke i fenomenalno dobra guza. Nju sam već i zapazio dok sam čekao autobus, takva guza se ne propušta. Ipak je izašla da se pokaže. Hladno, tek neki stepen u plusu a ona nosi kratku jaknicu. Moram priznati, s` pravom je nosi, što je dobro treba pokazati. Od spreda vidim neprirodnu boju kože, tek kilo ili dva pudera ili nekog drugog sredstva za malterisanje. Izblajhana kosa i lice koje govori: “Jebe mi se za sve”.
Gledam je, sedi na hladnoj klupi napravljenoj od metala i mislim se da dizajnera treba kazniti zbog toga. Jeste lepa ali bez neke funkcije u zimskim mesecima. Preko nogu drži jednu veliku buvljačnu torbu i nadam se sreću u njoj.
Do nje, starac oronulog lica i umornih očiju. Preko glave kožna kapa sa podignutim ušima. Kao da je izašao iz nekog aviona, dvokrilca, pokupio svoju ljubu i došao do stanice.
Vidim ih kako sede, prekrštenih nogu, gotovo drhteći od hladnoće a opet tako smireni i blagi. Gledam tu nežnost koju imaju jedno prema drugom, gledam i ne znam šta da mislim. Po izgledu se može reći da nemaju ništa a opet imaju sve, imaju jedno drugo posle toliko godina…
22.58h 05.02.2010
Cudno je to kako se samo na ovu adresu stalo “navratim” da se napijem i nazdravim za tvoje zdravlje, srecu i boljitak! I uvek se prijatno iznenadim, obradujem i razveselim… Cak i kada monasi u tisini se mole, cak i kada preci tvoji mirno pocivaju, horde nekih osecanje jednostavno “pohrle” i “poharaju” sve sto moze i ne moze.. sve sto sme i ne bi trebalo… i uvek odavde odem “punih ruku” i pune glave za razmisljanje.. Prelepe price.. ali ja polako ostajem bez komentara
tako da znaj da se citamo.. jos uvek 
:*