Песму написао Алекса Шантић давне 1903, једна од мени најдражих…
Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.
Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће…
- Ни хоџин ми запис више помоћ неће!…
Ја јој назвах селам. Ал’ мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;
С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!
Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко’!…
Tags: pesme, sevdalinke
Junače, bježi ti u neki dernek kad uzmogneš!
)
I casa u ruci puce, sama od sebe ili od mog veselja, ko bi ga znao, znam samo da je nesto crveno teklo, vino ili krv, suze ili smeh .. ko bi ga znao…
Ko bi znao…
Elem, planiram da skoknem do Beograda na sajam tako da mi se nadajte