Gradili smo kuću nas petnestak dve nedelje, gradilo je njih stotinak pet godina. Rekoše, ko jednom ode uvek se vraća. Prošao sam trećinu Evrope i nije me nigde vuklo da se vratim, ni najveće metropole, ni najmanja sela, ni najbolji ljudi. Uvek sam odlazio da vidim više, dalje, novo, uzbudljivo.
Gradili smo kucu od blata i pevali do zore. Igrali oko vatre i gledali kako naše čedo raste. Divili se planinskim gorštacima koji donesoše kamen i prokopaše put do kuće. Otimali su od prirode i grabili svaki metar, svaki korak do našeg sela.
Bila je to krvava bitka, prokopati planinu i napraviti put. Otimati kamen po kamen, stopu po stopu, pedalj po pedalj i stići kilometrima daleko u srce planine. Gradili smo kuću. Gradili je ne tako udarnički koliko umetnički. Gradili i ostavljali i deo nas u njoj. Gradili i ugradjivali sebe u nju. Divili se desetinama pre nas koji su stigli i gradili. Gradili smo i mi. Gradili ne zavrsili.
Jedan dan, jedna paklena vožnja od deset sati samo da bih je video opet na 15 minuta. Samo da sednem i kazem, ovaj zid, ovo mesto, to sam JA napravio. Gledao ponosno nove ljude kako grade, kako završavaju ono što smo odavno počeli.
Obučen, u odelu, nalik nekom dekici iz neke daleke zemlje koji je došao da vidi svoje unuče, dajem poklone novim graditeljima, novim JA. Znam da svako od nas, iako došao sa različitim namerama odlazi sa jednom istom. Da se vrati, da vidi svoje čedo završeno i kako moćno se izdiže nad kamenom liticom. Svih dve stotine dvadeset kvadratnih metara kamena i blata, hiljade i stotine časova, ljudi, radosti, pesme, bola i tuge je uzidano u nju. Odlazim na drugi kraj planine, da osmotrim tog prekrasnog diva koga izidasmo.
Dišem punim plućima, dišem, uzdišem, eh… Poželim da skinem odelo, da krenem i ja udarnički da radim, da pomognem drugim JA da zavrsimo. Da pomognem još tih par dana koliko nam treba da čedo zablista. Toliko, samo jos malo, jos par krečenja, jos par zidina oko kuće, jos samo malo.
Eh, kiša, i nebo oseća moju bol, bol sto ne mogu ostati i pomoći, bol što sam došao na petnaest minuta. Prevalio, tri stotine šezdeset i osam kilometara samo da bih ostao petnaest minuta.
Sada imam jedan san, san veći od svih dosadašnjih, san kakav samo graditelj moze imati. Napraviti novo, lepše, radosnije čedo, za svu decu ovog regiona. Napraviti mesto gde ce doći i radovati se. Radovati, uživati, učiti, igrati, plesati, graditi, živeti, biti svoj, osetiti prirodu i nebo kako nas miluje.
Imam san, tako prekrasan da mora postati istina, imam san…
Spartak 12.06h 20.09.2007
Postoji toliko mnogo stvari, osoba, Ljudi, koji su tu a nikad ih ne vidite. Nikad ih ne sretnete.
I nije kriv veliki grad, ni nemanje vremena, ni stalna užurbanost, nekako kako god obrnem svodi se na to da je lakše naći način da se izvučemo. Zašto da se opterećujemo raznim ljudima, prolaznim slikama, tuđom patnjom ili srećom, dovoljno je samo ono naše?
Uskačem u autobus, i pre nego se zatvore vrata gledam i …
Tužno je ono što vidim a opet tako savršeno u svom postojanju. Vidim nju i njega. Vidim dvoje iz prošloga veka, još malo nedostaje da bude iz onog tamo veka. Gledam nju, osedele kose, olinjale kape koja je nekad, možda baš u prošlom veku i ličila na šubaru. Neke bele jaknice, totalno ofucale od nošenja, opet iz onog tamo veka.
Pored stoji jedna zgodna cica, tu negde, maloletnica na pragu punoletstva. Možda i mlađa možda i starija, ko će ga znati. Lagane patike, bele kratke čarapice, tesne helanke i fenomenalno dobra guza. Nju sam već i zapazio dok sam čekao autobus, takva guza se ne propušta. Ipak je izašla da se pokaže. Hladno, tek neki stepen u plusu a ona nosi kratku jaknicu. Moram priznati, s` pravom je nosi, što je dobro treba pokazati. Od spreda vidim neprirodnu boju kože, tek kilo ili dva pudera ili nekog drugog sredstva za malterisanje. Izblajhana kosa i lice koje govori: “Jebe mi se za sve”.
Gledam je, sedi na hladnoj klupi napravljenoj od metala i mislim se da dizajnera treba kazniti zbog toga. Jeste lepa ali bez neke funkcije u zimskim mesecima. Preko nogu drži jednu veliku buvljačnu torbu i nadam se sreću u njoj.
Do nje, starac oronulog lica i umornih očiju. Preko glave kožna kapa sa podignutim ušima. Kao da je izašao iz nekog aviona, dvokrilca, pokupio svoju ljubu i došao do stanice.
Vidim ih kako sede, prekrštenih nogu, gotovo drhteći od hladnoće a opet tako smireni i blagi. Gledam tu nežnost koju imaju jedno prema drugom, gledam i ne znam šta da mislim. Po izgledu se može reći da nemaju ništa a opet imaju sve, imaju jedno drugo posle toliko godina…
22.58h 05.02.2010
Još jedna priča o starini iz autobusa.
Elem, pukovnik u penziji je bio baš Takav. Baš kako zamišljate pukovnika u penziji, ni manje ni više. Gospodskog držanja, bistrih i brzih misli i sa jednim polu smeškom koji visi o levom brku. Kosa seda, gde je ima, i frizura ona prava, vojnička, kratka i uredna.
Gledao sam kako se dekica igra sa mališanom od ispred i kako pominje da i on ima jednog takvog kod kuće, valjda od ćerke. Nisam baš pomno pratio. Ostajem sam, deda na svom sedištu a ja bez drugarice, taman da se još bolje sagledam dekicu.
I gledam taj čudesni dodir mladog i starog, tu igru sadašnjeg i prošlog, budućeg i prolaznog a opet sličnog. Gledam i vidim jedno te isto. Vidim mališana i njegov odraz u očima starca. Gledam; kakvo je to umeće, kakva je to čudesna snaga kad ste dovoljno jaki da se igrate sa detetom. Kad vam je sve smešno, čudesno, magično i kad nema granica. Kad svaka glupost može biti olovni vojnik, voz ili pak nešto sasvim treće. Ta lepota verovanja i mašte, kad vas ništa ne može razuveriti i dokazati suprotno. Kad ste dovoljno jaki da pokrećete avione, da im podarite let kroz vazduh i još mnogo toga.
Gledam tu čudesnu igru, dvoje ljudi, prosečne starosti jednog fićka iz dvorišta. Gledam i smešim se.
Uživam u njihovoj igri, nije bitno što sam posmatrač bitno je da učestvujem. Gledam i divim se, oboma, i detetu i starcu…
Tags: zivot
Put, kao i svaki put uvek dugačak i nikako da se završi. Čovek se godinama navikne na ta putovanja ili kako oni manje otporni pričaju ta mučenja autobusom. Da, da, autobusom se krenulo na putovanje. Različitim metodama mereno ali okvirno koliko Zemlji treba da obrne jedan krug oko svoje ose.
Svaki autobus, osim onih premijerno izvezenih u reklamne svrhe, imaju neku falinku, najveća je obično i najbučnija; ljudi. Sastav kao u domaćoj vladi, od dvadeset do devedeset godina. Različitih zanimanja, pedigrea, ponašanja i ko zna čega još. Nego, napravih grešku, bilo je i par bebaca, tj ne bukvalno ali od par godina.
Sad opis autobusa. Volim da sam do prozora, gledam šta se dešava a kada prigusti lepo se navalim i knjavam sve u šesnaest s bitnom napomenom da ne `rčem. Sedište do mene kao na toboganu i još bolje. Ne mogu najbolje da se setim svih onih mašina u luna parku ali valjda je brod. Kad god je autobus u krivini sedište jednostavno isprati krivinu. Verovatno je projektovano i učeno da što se manje opire duže će da postoji, ili tako nešto.
Dobra stvar je komšiluk. Drugarica, koja zna da bude naporna ali i prava dušica ovisno o periodu. Njeno stalno mrdanje i praćenje krivina je bila glavna zanimacija, naravno za mene, ona nešto i nije bila oduševljena. Čuvao sam drugaricu, držao da ne pobegne i spavali zagrljeni…
Ispred roditelji, tridesetak godina i mali bebac, od recimo tri godine. Sada se setite kako na organizovanim putovanjima imate spikera tj vodiča koji vas ljubazno obaveštava šta je sa koje strane. Vama ostaje da izlomite vrat u pokušaju da pohvatate šta je gde. Da li ste zamislili? Jeste? Super, zamislite sad taj glas koji kaže: Sa vaše tj moje leve strane nalazi se jedan dekica, penzioner, ako sam dobro čuo pukovnik ili tako neki glavonja u penziji. Da ne bi pomislio neko da je autobus širok dvadesetak metara da napomenem da sam bio sa leve strane autobusa kad udjete u njega. Ali to i nije toliko bitno za ovu priču koliko taj dekica.
Imate li dece? -- upita starac.
Uz osmeh dodadoh i jedno ne.
To dolazi samo -- nastavi on.
Nije baš samo, dodadoh još i jedan veeeliki osmeh.
Zaključi on: Neku decu donose rode a neku ševe…
Tu već nisam imao komentar, samo osmeh osta da lebdi.
Svaka čast starcu na odgovoru, ulepšao mi je dan koji cu provesti u autobusu. Hvala mu
Dug put prevalih, jedan radni dan smucah se po vozu da konačno stignem. Do tog konačnog još ima, još par sati klackanja autobusom.
Velika rančuga, puna raznih čudesa, par novčanika, hrana, mapa i ko zna čega još.
Prepakujući kese i torbe u ranac, čekajući taj gotovo poslednji prevoz do kuće nisam ni obratio pažnju na ostale sapu(a)tnike. Prevrćem po stvarima, crn ranac… crno pa se ne vidi…
U jednom trenu čujem glas, tj ne toliko glas koliko pojavu nekoga ko traži nešto, prosi. Onako, polu nervozno odgovaram: NEMAM NIŠTA.
Podigao glavu, video romkinju sa malim detetom u naručju i vratio se pakovanju. Tek nekoliko sekundi kasnije shvatio sam šta sam uradio. Uzalud je bilo, tražio sam je pogledom, ali nje nema ta nema, kao u zemlju da je propala.
Tada sam iskreno osetio da zaista: NEMAM NIŠTA…
Trinaesti januar tekuće godine i koncert našeg dragog sugrađanina Galije. Okupila se gomila ljudi. Jest zima ali toplo, neočekivano toplo za ovo doba godine. Šansu su iskoristili i penzioneri te izašli do parka da promrdaju stare kosti. I starci se izmenili, veče, skoro 10 sati a oni cunjanju po parku i čekaju početak koncerta.
Nas nekoliko izašlo da prošeta, da čuje te predivne balade i uživa što u njima što u prijatnom društvu. Šegačimo se, pričamo razne budalaštine i uživamo kao da sutra ne postoji. Mesto snega smeh pršti na sve strane.
Odista je toplo. Da li su to đavoli zapalili vatru, ljubav naša srca ili je pak to ona grejana rakija koju davaše na ulazu.
Koncert počinje, masa se talasa i pribija što bliže improvizovanoj bini. Hteli to ili ne još više se zbismo.
Gledam je, tako nežna a jaka. Tako malena, lagana, tako moćna i odlučna. Gledam tu nežnu kosu i prosto poželim da je pomerim, da ogolim taj lepi vrat i pomilujem usnama. Gledam, jedva vidno, tek gvirim u taj mali dekolte. Izazovno mali, tek toliko da zagolica maštu, tek toliko da uzburka krv i navede na greh. Tek toliko da uživam i sanjam o njemu, tek toliko.
A onda, magija počinje…
Taj poziv, ta pesma koja me pokrenula, taj opojni miris Nje, taj osećaj da sam živ i možda zaljubljen.
I ne shvatam šta mi se dešava
Nedostaje mi reč koja rešava
U tebi je neka tajna ostala
Ko muzika starih majstora
Stihovi se nižu, još zvanično ćutim a gorim u sebi.
A onda kreće lavina, reka brže teče, srce poskače, grudi se bude, i bujica stihova, iz mojih usana, iz mene samog se oslobađa i nezaustavljivo kulja ka tebi, ka svetu, ka svemu. Blagi treptaj ruku, tek tih par santimetara koji nas dele, dodir ramena i reči upućene nama:
Dodirni me sasvim slučajno
poljubi me filmski nestvarno…
I tu stajem sa pesmom, ne smem dalje. Osećam da drhtiš, da tvoje telo poigrava, osećam kako ti se glas gubi i ćutiš. Stihovi se nižu i opet taj kobni refren. No sada, umesto reči osećam tvoj vreo pogled, osećam to pretapanje naših sudbina, osećam i taj mali pramen koji me golica. Pogledom osećam sklad tvojih pokreta, te malene ruke kako pomeraju nestašni pramen.
Osećam miris tvojih usana, taj blagi dodir, tu nestvarnu pesmu, taj znak da sam zaista živ i zaljubljen. Osećam te pod svojim prstima, tako blagu,tako laganu kao oblak i tako slobodnu i svoju…
Tags: ljubav
A mi, zalud okrenuti, od rođenja naopako zakrenuti, celog života gledamo šta nemamo a nikako šta imamo. Mnoge su se tu i mudrosti i poslovice udenule, te i ona, kažu najgora: Imao pa nemao…
I naopako želimo, samo da imamo a onda želimo dalje. I dalje želimo a nikako nemamo. Kako bi i imali kad nemamo? Kako bi i imali kad i ne znamo šta imamo? Kako ćemo znati kad stalno gledamo u daljinu, onda nam ono pred nosom ostaje nepoznato.
I zato mi iznova i iznova tražimo u daljini, lažno se nadajući da će nas sunce tuđeg neba najlepše ogrejati.
Zato palim vatru, sedam u noći i gledam u nju. Ne zanima me ni šuma, ni more, ni planina, ni reka, ama baš ništa pod milim i nemilim Bogom. Do ta jedna i jedina Vatra koju upalih…
U glavi se vrti, oprostio mi Bog, mogla bi i ti… Vrti se i to uzalud.
Bog oprostio. Ti, davno, verujem pre no i sagreših dade mi oprost. Ti, Bog… Osta samo JA, koji nikako sebi da oprosti, koji nikako da sebi da oprosta i nastavi dalje.
Ne, nije ovo ljubavna priča, bar ne sa hepi endom. Hepi end ili bar hepi midl bi bio da sam na vreme progledao, da sam u trenutku greha znao što činim.
Znaš, teško mi je?! No, sam sam kriv, sam. Kad pogledam šta si sve činila za mene a kako sam ti vraćao? Koliko si me volela i kakve žrtve činila za mene a ja… Sada je druga pesma od Gorana Karana, on karan a ja sjeban…
Oprosti mi, Ti, jedina… Valjda ću jednom i ja sebi oprostiti…
i oprosti što tvoj poklon dajem drugima:
Kraj
Hoću u tvom srcu, posle tamnih jada,
Da ostavim jednu nostalgiju dugu:
Pa sve kada prođe, da se sećaš tada
Sa bolom na sreću, s radošću na tugu.
Hoću moja ljubav, kad sve jednom padne,
Da u tebi umre, kao u dan sivi
Što mre grmen ruža: miris koji dadne,
To je bolna duša koja ga nadživi.
I kad ovi dani za svagda prohuje,
I kad opet htedneš čuti moje ime,
Hoću da se ono u tvom srcu čuje
Ko šapat poljupca i uzdisaj rime.
Možemo početi jednom navijačkom pesmom; došao je i taj dan… Ne, ne, nije Taj dan, nije Dan Republike, to smo proslavili pre par dana. Danas je za skoro sve građane Srbije, putnike namernike i one manje namerne, srušen Šengenski zid. Dvadeset godina od pada Berlinskog dočekasmo i pad ovog, nama, težeg zida. Vize su i zvanično ukinute za većinu Evropskih zemalja, AMIN. Odluka stupa na snagu devetnaestog decembra tekuće (2009.) godine, AMIN.
Posle ovih “dosadnih” uvodnih činjenica da rečem koju šta to znači za mene.
1. Viza ko viza i plaćanje iste nije bio problem ni ranije. Koliko god to grubo zvučalo, ako niste imali 35e da platite vizu ili ako niste dovoljno dovitljivi da nađete nekoga da plati za vas, onda i ne treba da idete u inostranstvo.
2. Prikupljanje podataka, nepotpune informacije, neljubazni šalterski službenici, velika gnjavaža i gubljenje vremena.
I ovo mogu da progutam ALI napraviti tor za ljude, staviti ih u lavirint od gvožđa, to im ne mogu oprostiti. Osećati se kao građanin osamnestog reda dok čekate jebenu vizu, okruženi metalom i podrugljivim pogledima sležbenika ambasade, to im ne mogu oprostiti.
No, sad je to prošlo, bar za Evropske zemlje i što bi se reklo, lakše se diše.
Ako je dolazak na Beli Šengen, o kome sam već nešto i škrabao, znak da se osećamo malo više EVROPEJSKI a malo manje SERBSKI, valjalo bi se to ispoštovati i reći, ono što je njima možda stra(š)no:
Jebe mi se za Evropu, GRAĐANIN SAM SVETA…
No, da ova priča ne bude tako svetla pojavila se jedna tužna vest, umro je Milorad Pavić…
Nekam mu je laka zemlja, večna slava i Hvala. Jedno poslednje, i kako dolikuje po Svetom brojanju, treće, AMIN.
Recent Comments