Dosadne li teme? Toliko puta prežvakana, toliko puta pisano o njoj, svake godine bar jednom. Pisalo se o petom oktobru, o šestom oktobru, pisalo se vala i o sedmom oktobru, i konačno se stiglo i do tog osmog. Verujte, dižem ruke i od brojanja i od pisanja Oktobarskih oslobodilačkiih pisama.
Umoran sam od razmišljanja šta smo dali, šta smo dobli a šta izgubili. Umoran sam i od tog okretanja i gvirenja preko ramena i priče kako je bilo bolje ili gore ili kako je ovako ili onako.
U tom okretanju prođe nam i ovaj jedini tren u kom smo stvarno živi.
More bre, mnogo smo kivni, na druge, na sebe, na državu, na vladu, na komšije, na dalju i bližu rodbinu, na neke “tamo” države, na Kurtu i Murtu, mnogo BRE. Zato vas sve molim, pamet u glavu i nema popuštanja, stanje je kritično.
Elem, završiću onom narodnom: “Posle Jebanje nema kajanje”.
Čekam, sada znam i šta čekam. Čekam tebe, čekam Tebe sa svim svojim manama i vrlinama. Čekam taj blistavi osmeh, tako specifičan, tako jedinstven. Ne, neću dalje objašnjavati taj osmeh, biću sebičan, sačuvaću ga za sebe.
Želim da ti pokažem ko sam. Još više želim da vidim ko si ti. Ljudi se menjaju, želim da te iznova i iznova upoznajem. Ni ti ni ja nismo ono što smo bili pre recimo par godina, niti ono što ćemo biti za par godina.
Ne znam da vozim rolere ali ću te rado pratiti biciklom. Ne znam još mnogo toga ali sam spreman i voljan da učim.
Želim da budeš direktna kao što jesi, želim da uživam u igri reči i tvojim uzdasima. Želim da ti zakucam na vrata, donesem toplu kafu, slađu, i gomilu slatkiša. Želim da budeš moj slatkiš. Tako mala, skladna, slatka, predivna.
Želim iz sveg glasa da viknem tvoje ime, toliko jako da me čuješ u svom domu. Toliko jako da ti ne preostaje ništa drugo no da mi se bacis u zagrljaj.
Ponekad, poželim da ti sve ovo kažem. Da dodjem ispred tvojih vrata sa cvećem nabranim u okolnim baštama, sa duplim twixom i velikim zagrljajem.
Ima toliko toga što bih želeo sa tobom, sa nama.
Čekam da se pojaviš. Čekam da čujem šta si radila danas, kako si provela dan. Čekam da vidim da li ti je bolje, da li te još muči glavobolja. Čekam tvoju novu sliku da vidim taj osmeh, taj nesvakidašnji osmeh, to čudo od usana, da vidim tebe.
Znam, glupo je, čekam te svakog sata na tupavom fb. Kao najveći špijun prikradem se i bacim pogled, svakog tupavog sata uskočim na par sekundi, to mi je dovoljno. Ne gasim tvoj prozor, na taj način čim uključim tupavi čet on pozeleni. Kad imam sreće da pozeleni.
I evo mene, opet pišem jedne te iste priče. Opet tužbalice i opet…
Jebeni Vrhovi Urala…
Svašta bih još pisao, nazvao predivnim imenima i mnogo toga poželeo sa tobom. Nisam želeo da ispadne ovako. Evo, potrudiću se da sutra napišem jednu priču o tebi. Jedni lepu priču a ne tužbalicu.
I ne znam kako da ti odgovorim, znam da nisi pitala, zato ću samo pustiti pesmu koju voliš…
Pitala je šta znam o kolima. Iskreno sam odgovorio, osim sipanja benzina ništa drugo. Vrtelo mi se u glavi, zašto jedno žensko, jedna mlada curica brine o kolima. To treba tata da radi i on da vodi računa o tome. Vozili smo se dalje, pričali o vezama, ljubavima, kombinacijama i slično.
Vruće je, ne mnogo, nekih dvadeset sedam eventualno osam. Svi smo lagano obučeni, šorcići i majice. Svi šareno obučeni, beli, plavi, tamno plavi, svetlo plavi, kad razmislim dosta plave boje. Pogledam nju i vidim ona u crnim pantalonama i crnoj bluzici. Sunce udara, lopta ide između nas, ruke oslikane krugovima i smeh na sve strane. Još više trčanja sa strane, kad pobegne lopta valja je stići.
Gledam je kako se smeje, kako trčkara, kako igra, i kako se smeje svojim promašajima. Nije baš najspretnija ali se trudi, ima želju da igra, da trči da učestvuje.
U jednom trenu pomislih da lupim glupost, da se našalim na njen račun kako je mnogo pametna da nosi crno dok prži sunce. Tada se meni smračilo, usta se zadržaše u nekom tupavom smešku i progutah tužnu istinu. Istinu da nema oca, preminuo je pre nekog vremena. Ne znam koliko je prošlo, da li par meseci ili nešto više, ali to nije ni bitno.
Želeo sam da je zagrlim, da je utešim, da je poljubim, da joj ponudim sve. Mogu biti; drug, poznanik, partner, prijatelj, brat, šta god poželi. I da, uradio sam to, zagrlio sam je par puta, smejao sa njom, uživao…
Oprosti što pišem o tebi…
Bila je to godina dve hiljade i neka i period mog stalnog prisustva na fenomenu zvanom Krstarica. Dobro, bio je pre toga i serbian caffe i slično nego nije to poenta priče. Poenta priče su dve sobice #Tasha (ili #Tanja) i #Anja77. Elem, tamo se okupljala jedna super ekipa. Starosti od 15 do 55, s tim da su oni od 30-35 bili u većini. Dok je bilo svega par ljudi od dvadesetak godina i nekoliko od pedesetak.
Ono što mi se dopalo jeste prihvatanja. Niko vas nije osenjivao na osnovu vašeg statusa, religioznih uverenja, godina ili nekih drugih parametara. Mogli ste da budete svoji, da pričate, da delite svoje mišljenje sa drugima. Mogli ste da grešite koliko želite i neko bi vas “ispravio” ali vas niko ne bi ubeđivao kako vi pogrešno živite.
Mogli ste da budete sve i svašta, svako i niko. I kako kaže ona definicija, internet je mesto gde su male devojčice FBI agenti. Mogli ste da budete budala, da idete okolo i vređate svakog na koga naiđete. Mogli ste da budete šta god poželite. Koliko mi se čini najteže je biti i ostati Ja, ostati dosledan sebi. Ne ulepšavati, dodavati, docrtavati i bojiti sebe i svoj karakter.
Mogli ste da učestvujete u kvizićima i budete najbolji, da vam ljudi aplaudiraju, da vas hvale kako znate i kako ste brzi u davanju odgovora. To sam voleo i bilo je pravo uživanje. Dobro, nije baš bilo uživanje kada ste na dial up-u i neko vas prestigne zbog par milisekundi ali dobro. I onda u jednom trenutku shvatite da ima ljudi koji su toliko puta odigrali taj kviz da prosto sve odgovore znaju. Još kad kucaju takvom brzinom da je nemoguće ih stiči, počinje nerviranje i prozivanje “skripti”. (Skripte su programčići koji rade nešto umesto vas, u ovom slučaju varaju, tj daju odgovore).
Priznajem, bio sam par godina veoma aktivan u tom svetu. U jednom trenu otišao sa namerom da se ne vraćam. Nisam izdržao, vratio sam se posle par godina i zatekao… ništa. Nema poznatih soba, par poznatih i toliko. Pojavili su se neki novi klinci sa nekim, njima zanimljivim temama, sa čudnim nadimcima, još opasnijim brojkama 90 i nešto.
Za kraj osta slika kao najbolja ilustracija ili za one “zvučno” orijentisane, neki novi klinci…
Jutros sam nabasao na jedno pitanje, pitanje koje je svako od par stotina, hiljada ili koliko već, piskarala postavilo sebi: Zašto blogujemo? I taman krenuo da čitam, da razmišljam, odlučih da je pametno pobeći i ne zaplitati se u tako nešto. Razlog bežanja je što nemam izabranu/izgrađenu/određenu/blabla nišu (kako mi ta reč glupo zvuči) pisanja/delanja/stvaranja i prosto kalupljenja. Da li je to bilo kukavički/hrabro/glupo ili nešto pedeset i osmo nije toliko ni bitno koliko da ne želim igru po “pravilima”, pogotovu pravila koja su drugi nametnuli ili pokusali da nametnu.
Moram se složiti (znam, znam, cigle se slažu ne ljudi) sa Slavkom i reći, tačno je, mnogo toga možemo naučiti od novih blogera.
Odgovor na pitanje se osim u naslovu, tom malom prkosu nalazi i u svakodnevnom blagu koje nas pronalazi. Danas mi je, naš dragi veliki brat (čitaj facebook) ponudio novu hrpu prijatelja. Kako sam zalud i kako je nedelje i kako je osam sati izjutra, prelistah ponudjene “prijatelje”. Prelistam, pobrišem i vidi čuda, niko od prijatelja tamo. Nego, nije ni to ono bitno. Listajući jedan profil naidjem na par linkova, zanimljiva imena blogova. Jedan vezan za carski grad a drugi za nešto sto mi se učinilo da nedostaje par slova.
Moram reći da sam se grdno prevario. Ne samo da ne nedostaju, nego ih je baš koliko treba. Još strašnije, u savršenom su redu, prosto zastrašujuće. Elem, zbrka oko imena bloga je nastala mojom greškom. Drznuo sam se da ispravljam tuđu volju i želju i da mesto Olujrodjena zahtevam oluja rođena, olujna rođena, olujo rođenja,olujno rođena i slično.
No, sve da se zove i mali vrač ili mali vrč, ne bi to ništa promenilo.
I zato, želim ti osmeh do neba, ljubav pre svega i zagrljaj da te čuva…
Za one koji željno očekuju rešenje problema devet tačaka, evo slike:
Na moju veliku žalost nisam došao do rešenja. Imao sam svega desetak možda i celih dvadeset sekundi da rešim. Krenuo sam sa par klasičnih kombinacija, od ugla do ugla i shvatio da mi trebaju pet poteza. Računajući da je problem simetričan posle par kombinacija sam “istrošio” mogućnosti.Znao sam da je potrebno nekako iskoristi dijagonala i taman krenuo da razmišljam u tom pravcu kad ono, dadoše nam rešenje.
Moram priznati da sam bio pomalo razočaran, no dobro.
Razlog zašto je ova igra ostavila trag nalazi se u frazi “Thinking outside the box”. Glavni problem je izaći iz okvira, iz onog klasičnog razmišljanja i krenuti novim putem. Taj put može biti čudesan, neistražen, brdovit, valovit i ko zna kakav. Ipak, imati mogućnost razmišljanja na jedan inovativan i nesvakidašnji način je pravi blagoslov.
Sledeći korak koji sam učinio bio je vrlo zanimljiv. Došao sam kući i na svojoj radnoj pozadini (ogromna pluta na zidu) okačio crtež, devet tačaka.
Pre par dana sam prisustvovao jednom zanimljivom predavanju. Odabrana ekipa, dvadesetak ljudi, neformalno predavanje ili bolje reći razgovor. Svako je mogao da “dobaci” svoju ideju, razmišljanje, stav i sl. Ono što je ostavilo najveći uticaj na mene jeste igra. Jedna, kratka, obična igrica od par minuta.
Zadatak je jako prost. Treba “provući” četiri prave linije kroz ove tačke (svih devet) bez da podižemo olovku sa papira.
Rešenje ovog problema biće napisano u narednom tekstu.
Vraćah se kući i sretoh tebe.
Ne, nisi ti bila ona glavna ljubav mog života. Ne, nisi ti bila ni sporedna. Bila si prosto tu, tiha, smirena, čekala svoj trenutak, čekala jedva dočekala. Dočekala ali mene više nije bilo, bar ne u punoj snazi i veličini. Ostao je neki mali ja, ostao toliko malen da je bilo sramno nazvati ga ja. Ostao, otišao, promenio se.
Taj isti, ili bar tebi, možda i ne, isti onaj mali ja koji je došao i rekao jedno (jebeno) izvini. On ili ja koji se ne izvinjava došao i prevalio tako krupnu reč. I ne, nije ga zaboleo tvoj smeh, tvoj smeh na njegovo izvini. Ne. Imala si tada, imaš i sada pravo da se smeješ kad god poželiš. Ne, nije to.
Sretoh tebe i tvoje ocenjivanje mog života, tvoje nipodaštavanje mog rada, tvoj osmeh ili bolje reći kez koji si razvukla. Ta kombinacija mazohizma i sadizma, mazohizma prema sebi. Sebe mučiš, ja sam davno otišao.
Ono što je zabolelo jeste tvoj smeh na sve moje planove. Na moju kuću, na moje selo, na sve moje dugogodišnje planove i nadanja. Smeh na moju volju i želju da gradim, da stvaram, da podučavam. Da, to me je povredilo.
Očigledno sam ja otišao a ti ostala.
I ne mogu više pisati, ne želim da se okrećem, ne želim da te pamtim takvu, zlobnu, neshvaćenu, malu. I oprosti, možda ti nisi takva, možda je to samo trenutna procena, trenutno stanje duha. Možda je to neki drugi svet, moj i tvoj. Ostajem pri svom: “Imam san, tako prekrasan da mora postati istina, imam san…”
Krećem…
Spremam se…
Pena sa blagim mirisom mente,kako stoji u reklami, puni moje ruke i obavija lice. Par veštih poteza ili bolje reći minuti veštih poteza i ko bebina guza. Odham da se razumemo, samo po mekoći ne po izgledu. Uskačem u kadu i puštam prijatnu vrelinu da osveži moje telo.
Sapirem onaj blagi miris mleka i meda sa sebe, i razmišljam šta dalje. Volim tu opuštenost koju mi pruža toplota, para na sve strane i odraz u ogledalu koji je nevidljiv.
Iskačem, dodir peškira i nova zanosna planinska svežina ispunjava moje nozdrve i opušta moje telo.
Malo omiljenog parfema, zavodljivog, blagog, a opet prisutnog.
Prelazim prag i miris kiše na sve strane. Proveravam vlažnost betona i uzimam lagane patike kojima letim do nje.
Blagi dodir vrhova usana, miris jagoda i malo slabiji ukus istih. Ni labela nisu kao što su bila.
Grlim je i šetnja počinje. Kao po običaju čavrljamo o raznim ludesim i glupesima i vreme prolazi. Stajemo pored reke, miris koji baš i ne želite da osetite ali tu je ona, koja razbija loše oblake i donosi sunce. Osim sunca donosi i blagi miris šampona, verovatno kopriva. Smejem se i vešto izbegavam taj nehajno, blago-prekorno upućen udarac u mom pravcu.
Vraćam se do nje, grlim je i neodolevam iskušenju već spuštam jedan maleni poljubac po njenom vratu. I tu, konačno osećam njen pravi miris. Miris mlade devojke, miris dobrote i ljubavi, miris mašte i nadanja.
Rastajemo se, blagi dodir i dug, dug zagrljaj.
Osmeh na lice i put pod noge. Dolazim do kuće, napolju već sviće. Sve se budi. Nigde prolaznika. Oseća se ona fina bešumna tenzija koja razvdaja san i javu. U daljini vidim pšenične silose i sa njih dopire život, svežina, slast, početak, dopire onaj iskonski poziv(r), dopire miris sveže ispečenog hleba…
Tags: ljubav
Recent Comments