Sveti Sava u formuli

Uh… Kada bih rekao da me noge bole verovatno bi slagao, još malo pa ih ne osećam a još nema ni četir sata. Najradije bih zapevao: Idem kući a već zora, ali kako sam već stigao nikako se pesma ne uklapa u sve ovo.

Kako je danas lep dan za izlazak valjalo ga je iskoristiti. Nisam od onih koji dele dane po tome da li se izlazi ili ne, kao da od dana zavisi kako ćete se vi provesti?! Avaj, računajući da su ljudi zauzeti radnim danima dočekah ovu subotu da se izveselim i opustim.

Celog dana smo slavili bakin rodjendan i kako dolikuje srpskim veseljima jeli, pili, pričali, pevali i tako u krgu, preciznije, više krugova.

Izadjoh. Imadoh tu loodu sreću da sretnem jednu osobu od koje sam mnogo toga naučio i o koju sam se ogrešio kao nikad. Sa osmehom mi saopšti da je zadnji autobus otišao pre cirka dvanest minuta. Šta sad, dok pozovem taksi već sam prešao dve trećine. Ostade mi staro dobro pešačenje do centra.

Prošetah par krugova i srce me zabole, duša vrišti, budućnost gmiže pored mene u obliku klinki u minjacima, opasnih frajera sa svojih petnestak godina i kožnjacima koji se šire kao narodni oslobodioci. Nemam ja ništa protiv njih, bar ne ništa dovoljno efikasno da rešim sve to u najkraćem roku.

Vrištim i hitno zovem svoje društvo da pitam gde su jelte ovo više se ne podnosi gledati. Odlazimo ni manje ni vise nego u neko novo, fensi, il kako već mesto zvano F1. Nisam siguran da li je to skraćenica ili ne ali ono što sam definitivno video da ima poprilično bolida. I što je još bolje super se voze, sami sebe ili sa drugarima uz pesmu oko mene pijani drugari.

Uh… Nemam želje da opišem šta se dalje zbivalo, grudi me bole od dima, teško dišem i odlučujem da ovde stanem. Valjda ću nastaviti kada se probudim, ako…

27.01.2008 Dan Svetoga Save

Spartak 03.50h

Tags: bolest, luda