Da li ste se ikad zapitali kako je malom Bambiju kada stane na led? Dobro, dobro, nisam Bambi, niti sam tako tnacak. Ali opet, led je led a ples je ples i zato ne lomite mi bagrenje…
Junacki se krenulo sa parolom ako i padnem nije strasno. I pao sam, i pao sam i pao sam i pao sam i nekako se coveku usladi da pada. Ali pre pada ide ono totalno smaranje tj drzanje za ogradu i pokusaj da se nauce ti, tako potrebni prvi koraci i cela filozofija obavijena pravim drzanjem. I onda tako par krugova uz ogradu dok ruka ne zaboli i krecete se polako u krug.
Posle par krugova, kada vam vec dojadi da se gurate sa decom koja vam dosezu do pupka, odlucite se za ples po ledu. Nema vise ograde osim u vasem vidokrugu i naravno par metara dalje mozete samo cesnjivo da je osmatrate i molite se da vam pridje pre nego li padnete. E da, tu onda ide ona serija padova, nije da sam oznacio svaku cosku ali par desetina metara jesam…
To ne bi bilo toliko zanimljivo da nisam uklizao a kome bi ako ne svoj svome. Jedno pustanje od ograde, jedan smeran pokret i jedno dobrooo ciscenje. Pocistih brata ko u fudbalu, prosuo se jadan sa svojih 185 cm po belom ledu.
Sledeca zanimljivost… Klizate, onako sigurni u sebe, i nekako gubite kontrolu. Zanosite se levo desno onda opet levo pa levo i negde tu cujete glas devojke koja je sva sreca s druge strane ograde koja cijuce jao, jao, jao, jao… Ne bi bilo toliko lose to jao da negde u malom mozgu ne shvatate da ona cijuce upravo zbog vaseg buduceg pada koji odigrava upravo sada. Sledeca scena je lepljenje za ogradu, njen sazaljiv pogled uprt u vas i vi koji se smejete ko…
uz misao: Ne brini se srce, ipak sam ja pao 
