Neka seta se javi, neki tuzni ukus u ustima osta. Ti, kojoj sam se nadao i zeleo i pisao i molio i ocekivao, ti… Otisla, ostavila, vratila se, a opet nikad pobegla. Pokusao sam da bezim, nije islo. Pokusao da se vratim, nisam imao cemu.
Sada, javljaju meni, moze doci do velike promene, talasi su krenuli, monsun u najavi…
Izgubio sam zelju da gradim nesto sto mogu lako porusiti. Nesto sto me moze vise povrediti nego ojacati. Prosto se pitam kada sam uzgubio toliko snage? Sta me je to pregazilo i onda ide pesma: u zivotu tvom, skitnicom me napravilo…
Dva meseca nije malo, dve godine jos vise…
I naravno opet pesma: zar ti nije zao … sto me tvoji ne vole sto pricaju protiv mene o drugom ti govore…
ps. “Uz pjesmu mi se evo rodimo, uz pjesmu umiremo”
Pomucenog uma, odlazim na pocinak.
Spartak 21.22h noci 04.06.08
eeeee prijatelju, nije malo dva meseca, dve godine još više.. iskustvo me je nau?ilo da je 4 taman dovoljno…
ne ne ne
promasio si
Roditelji, roditelji…
Pre bih rekla da je savrsena pesma .. Ima nesto u tom sto me neces