Pad – Menadzerska bolestija

Pad, strasan pad. Evo, vec je 2.44h a ja sta radim?

Tupim o zivotu i skrabam glupsoti. Pad, grudi me bole, odavno to nisam osetio, odavno tu bol i tu tugu nisam udahnuo kao danas. Mozda sam samo umoran, umoran a obaveze stize, ocekivanja nadiru, sastanci pritiskaju, seminari umaraju, autobusi svi isti a opet svaki totalno razlicit.

Pad. Svega mi je dosta, svega, i zivota i obaveza i ljudi, o da, ponajvise ljudi. To je zadnji stadijum mog padanja i propadanja kada se odreknem ljudi. Umoran sam… pusti me da spavam samo da sanjam…

Sta bi me usrecilo? Par stvari koje nikako ne mogu sada da resim, par stvari za koje su vam potrebni ljudi, par stvari u zlo doba.

Noc je, stiska ionako umorne grudi, opale, tuzne, vazduh jedva struji. Jos kad cujem za nove sastanke, tri u jednom, javlja se i cetvrti za taj dan, ko ce sve izdrzati. Nekako se osecam kao lutka, sto se kaze dala baba banku da se vati za kolo dala bi dve da izadje ali nema, kolo ide sve brze i brze. A gde smo mi?

Razmisljam nesto, kada sam poslednji put bio srecan, ali zaista srecan, danas na poslovnom razgovoru? Super prezentovanje, super odgovor, pominju se pare, dobar covek, hoce da pomogne, danas? Sta se to desilo, jedina radost jeste radost dobrog posla… Stidim se samoga sebe i tu cu stati. Svakavi citaju ovaj blog, nedaj dusmanima da se najedu tvoga mesa.

Do pobede, do poraza, put je isti, samo je prilaz drugi…

Spartak, dana 16.04.08 Sjeban do bola ko ulovljen komarac onim starim nemacko-srpskohrvatskim recnikom: /

Vreme: 2.52 (za cirka 8 min iskucah ovu sjb pricu)