Padovi. Deo treninga koga sam se pomalo bojao. Bilo je to tako prvih meseci, sada vec uživam u njima. Možda će neko reći da vremenom svako od nas postane ili sadista ili mazohista, možda će i pogoditi.
Jednu veliku istinu sam tada naučio, pad je upravo onakav kakvim ga zamislite. Svaki put kada bih pomislio da ću loše uraditi upravo se to i dogodi. Svaki put pri letećem padu, što znači da jedno metar ili dva letite kroz vazduh, svaki ali svaki put kada sam u letu pomislio ili čak i pre samog leta, da ću pasti, nisam pao. Razbio bih se o pod kao džak krompira i gore. Svaki put loša misao vodi lošem događaju.
Onda osetite kako vam bubrezi ljube pluća, kako svaki bubrežni kanalić kaže jedno malo jao. Kako cela pluća nemaju volje da kažu to malo jao iz razloga što nema više vazduha u njima. Padnete i jednostavno želite da kažete jedno udruženo jao ali glasa nema.
Prolazi par dana i osećam neku bol u levom ramenu, tj tu negde oko lopatice ka ramenu. Mora da sam loše pao. Prolaze još par dana, sve mi je gore, ali nikako da odem do doktora. Mora da sam dobro nagnječio rame.
Dolazi nedelja. Jupi, sledeće srede-četvrtka se ide za Italiju i Francusku.
Nedelja. Ta nedelja. Nikad taj dan nije bio meni nesto posebno, pogotovo vikend.
Nedelja, gledaju me moji kako se previjam od bolova, kako jedva pričam, kako sam sav usporen i kao da ne dišem, što je donekle i bilo tačno. Nema druge, pravac Hitna.
Dolazimo do doktora. Jedva dišem, ne osećam pluća, neprimetno pomeranje grudnog koša. Gledaju doktori i pojma nemaju šta mi se događa. EKG je sasvim solidan, par slabašnih pikova ali ništa drastično. Ne ostaje drugo nego deksazon-neomicin, fin koktel. Totalno se opuštaju mišići, kao u nekom blagom pijanstvu pomešano sa euforijom, opušten sam, pomalo usporen ali lakše se diše. Kaže doca, sutra na snimanje.
Sutra. Snimanje. Red u antituberkuloznom ambulanti ili kako se već to zove kao u devedesetim za mleko. Sve matorci i babe koji dahću i stenju jedni drugima i pljuju po državi i institucijama. Daleko od toga da sam raspoložen za slične rasprave, jedva dišem i jedva se pomeram. Prva dijagnoza, upala pluća.
Ali kako, zašto, ehej, ITALIJA, FRANCUSKA??? Nema toga za mene. Nedelju dana inekcija, mesec dana mirovanja i slične gluposti. Ko će mene zaustaviti da ne odem. Jedan, drugi, treći, da da, četvrti specijalista, tek sam posle četvrtog doce odustao. Uz objašnjenja da je opasno po život i bla bla bla… Nisam dalje čuo, propala je poslednja ekskurzija.
Propala ali uspomena je ostala. Da da, ostala je plućna maramica koja mi se lepi i sprečava da normalno dišem, čim dođe zima i hladan vazduh moj glas drhi i pluća bole. Osta maramče da se lepi kao karamel bombone za dečje zube…
tekstovi su super! svaka ?ast!
.. u zivotu nije bitno sa koliko pluca udahnes vazduh.. bitno je koliko puta ti neke stvari oduzmu dah..
Postujem tvoje misljenje ali ne volim recenice koje svi citiraju, gube smisao.
O gubljenju daha, vec sam to doziveo i uvek moze bolje, samo je pitanje DOKLE…