Ljubomora

Jedna jednostavno-komplikovana reč. Svako od nas je tumači na neki svoj način, dodajući nijanse bele ili crne.

Nekome je to baš slatko, romantično, fino, dokaz ljubavi i slično. Nekome je to totalno suprotno, odvratno, prljavo, strašno, sumorno, očajno i još mnogo toga.

Kako to i obično biva povod je bila jedna mala slatka curica. Neka žurka, sedenje, crvkutanje, zezanje i slično, upoznavanje i kako to već ide. Pola sata kasnije i ona sedi do nekog lika, on joj šapuće (da budem iskren samo sam jednom video) nešto i ona se osmehuje.

Ljubomora se javlja iza kulisa i skače na scenu. Gledaj ga, kako ga nije sramota, šta on tu ima da šapuće! Onda sledi jedno brčkanje po prijatnim vodama Artika i pitanje, “Šta sad ja tu kenjam”. Odakle mi pravo, sloboda i slično da bilo koga kontrolišem? Čak i da mi je cura, da mi je žena, zašto bih se osećao ugroženim ako neki lik dobaci njoj nešto, ako je nasmeje?

Makar on bio za glavu viši, zgodniji, snažniji, lepši ili šta već? Zašto bih se upoređivao, vagao, merkao, uklapao i sklapao kockice koje i ne postoje. Osetio sam se posramljenim, slabim… Nešto slično onom derletu koje viče da dolazi vuk… a vuka nema…

Dođem kući i razmišljam o toj reči, Ljubo-mora. Ovo ljubo tumačim kao ljubav, ljuba, ljubavno, lepo, nežno i sve nešto na tu stranu. Ova mora bar po meni ide na dve strane. Jedna je more, kao nepregledno, plavo, duboko, a drugo kao noćna mora, more vas brige i te loše mađije.

Verujem da po nekim vukajlijama i sličnim knjigama ima već objašnjeno odakle to i zašto. Za mene, to je samo nepregledno crno, mračno more u koje se samo vi davite. Na veliku žalost postoji ogromna šansa da sa sobom povučete i vaša voljena bića i onda, gde je tu ljubav???