Kako izgubiti

Dođoše mi neke misli tako… Kako uspeti u tome da izgubite, brata, sestru, komsiju, prijatelja, poznanika… Da li se to dešava u trenu ili je potrebno vreme? Da li se okrenete na stanici života i skontate da su vama dragi i bliski ljudi ostali u vozu i nastavili dalje ili pak da su oni ostali na stanici a vi otišli dalje?

Može li nešto novo da zameni staro? Može li nov komad nameštaja da nam nadomesti udobnost starog? Kako to ide sa ljudima? Da li se vezujemo za njih sa nekom sakrivenom rezervom da će jednog dana nestati? Da ćemo ostati sami u rovu, u blatu, sa ledenom kišom koja pada i da neće biti nikog da nam pomogne? Ili se ipak dajemo celi, bez nekih razmišljanja o gubitku? Da li ulazimo do kraja, i onda šta bude?

Može se nekom činiti da je ovo isuviše postavljenih pitanja. Može se nekom činiti da je lako postavljati pitanja, možda.

Trudim se, da se ne obazirem na tuđe negativne reči, na tuđa zaustavljanja i želju da me spreče. Ne želim da slušam od drugih reči, nisi dovoljno jak, ti to nikad nećeš uspeti, ti nemaš snage. Šta oni znaju o meni? Odakle pravo da me sprečavaju?

Nego, da se vratim temi… Da li mi nekoga gubimo, onako iskreno, nikoga ne posedujemo, niko nije naše vlasništvo da bismo mogli reći da ga gubimo. Možda se nas odnos samo transformiše u nešto drugo. Neću reći ni bolje ni gore, jednostavno menja se.

Možda je to naša svrha, učestvovati u transformacija, menjati se, menjati okolinu i druge. Pre svega menjati sebe ali opet, svako od nas je spojen mnogim vezama, nekad i nismo svesni toga. Nekad se naši postupci i koraci odražavaju na nečiji život tek posle par godina, meseci, ili čak decenija. Nekad i nismo svesni toga a nekad jednostavno isuviše gledamo sebe da bismo stali i razmislili malo.

Stajem, ima toliko pitanja i toliko odgovora da je jednostavno potrebno sesti i razmisliti. Od jednog do drugog slučaja. Opet ako samo razmišljamo a nista ne delamo opet činimo neke promene. Kako god odigrali nekad dobijamo a nekad ne…