Istinski san…

Ne osećam bol, ne osećam studen, osećam kako se telom siri mir I neki blagi drhtaj.

Snevam.

Sunce, nije vruće, ne prži, samo je toplo, prijatno, čak i ne osećam tu toplotu osećam samo zrake sunca koji nas miluju. Ulica polu pusta, prelazimo preko asfalta koji je obasjan suncem, sve je nekako magično i opuštajuće, sve je kao i san. Sve i jeste san.

Nas dvoje idemo i pričamo, nekako zagrljeni, ni sam ne shvatajući odakle sad to, prelazimo trg. Golicaš me po spoju butina i trupa, nije to neko erotsko golicanje, ne, naprotiv, to je najnormalnije golicanje bez trunke perverznosti. Nosiš neku haljinicu ili nesto slično, znam samo da je kratko… Rekao bih da i ja nosim neki šorc ali mi se ne uklapa tu nesto, retko kad ih nosim, mada, ovo je samo san.

Prelazimo preko trga i smejemo se zagrljeni. Jedna starica, vise sredovečna žena nego starica, jedna od onih koje prodaju cveće, dobacuje da je dobro sto smo tako oskudno obučeni, nesto u stilu: lako se skida i slično. Ipak je to san, ne mogu se setiti svega i svakog trena.

Sunce nas miluje, dolazimo do stanice i guraš me u hladovinu iste, prosto vidim taj magični trougao senke kako pada i boji u crno trotoar. U senci smo, mrmljaš, mozda ti se nece dopasti ili tako nešto. Onda osećam kako se oči same sklapaju, kako se tvoje predivne, pune usne spajaju sa mojim i jedan lagani poljubac kako prozima moje telo. Osetio sam, zadrhao sam kao drvo koje je upravo dobilo prve prolećne kapi kiše, svesno da one znače život.

Toliko, tih par poljubaca i dolazi autobus. Izgleda kao onaj za Duvanište, narandzaste boje, ulazimo u njega, ali raspored stolica je kao u Bulevarcu.

Sedaš, stojim iznad tebe, ne shvatajući sta se desilo, isuviše mi je lepo da mogu bilo sta reći. Mozak odbija bilo kakve naredbe i sav se pretvaram u najčistija osecanja u ljubav. Sedam do tebe, dolazi kondukter, nečujno, ne vidim ga. Dok trazim kartu shvatam da imam par sithnih novčanica od deset i dvadeset dinara. Čudno… Dok tražim, krajičkom oka vidim kako pružaš nešto što liči na recept, na neku uput lekaru i utom nalazim kartu. Povlačiš papir a ja pokazujem kartu i čujem mrmljanje konduktera, koga jos nisam spazio, da je samo moju hteo da proveri.

Shvatam da je negde, negde u daljini stigla poruka na moj mob, kontam da alarm zvoni i kraj… Sve je to bio samo san, a mozda i nije. Jos dugo posle toga osećam tu mirnoću i zadovoljstvo što smo se poljubili, što sam te dodirnuo usnama.

Možda je ovo samo san, možda je ovo snovidjenje, možda, zato što ti postojiš. Možda, zato što te poznajem, mozda zato što smo trebali da se vidimo danas, možda….

Spartak

11.47h

09.12.2007

Nish, moja mala sobitca