Konačno smo se sreli, nedelju dana čekanja zarad sedamdesetak minuta zajedno. Možda će se neuki stranac pitati da li je vredelo? Možda se i neće pitati ali odgovor se zna.
Volim svoje malo ljubavno gnezdo, taj mali podrum koji nas skriva. Ljudi koji su došli da se odmore, da se i sami sakriju, bez gledanja i vrpoljenja, bez pogleda preko ramena, ljudi koji su došli zarad sebe. Volim njihovu toplu čokoladu bez šlaga. Nekako se šlag opusti, izmeša sa čokoladom, omekša je na neki način, zato više volim bez.
Pozvala si me do sebe, dopustila da ti se približim, nežno polako. Uživamo u razgovoru, napajam se tim nežnim rečima, tim sitnim usnama koje ih izgovaraju. Bilo je spontano, očaravajuće, tako neformalno, kao stari poznanici, bez ustezanja, bez lažnog kikotanja. Bilo je baš kako i treba.
Moram pohitati, uzbuđenje tek sledi.
Rastajemo se, rukujemo kao kakvi generali koji su mnogo toga prevrnuli preko svoje glave i čije su sablje štitile jedno drugo. Odsečno, nežno, prijateljski, zaljubljeno, neodređeno i jedno malo zbogom i hvala na kafici.
Ali prc. Nije tu kraj, tu tek počinje. Idem dalje, razvijam kišobran, raskopčanih grudi, krećem kući. Kišica sipi, veća je gnjavaža nositi kišobran neg sama kiša. Prolazim pored omanjeg čopora devojaka i idem dalje. Prolazim pored drugog čopora i te famozne prevare, te nove zemlje, i mimoilazimo se.
Razmišljam, dižem ruke od mozganja i izgovaram jedno jedva čujno ej… Okrećeš se i pomalo zbunjeno odgovaraš, nisi me prepoznala. Pričamo o tvom novom treningu i mom novom projektu. Pitaš da ubaciš drugaricu da radi, pitaš i čuješ moje pitanje a šta ja imam ja od tog.
Nisi čula pitanje, tiho, nežno polako, dolazim do tvog obraza i ponavljam ga. Kako su cure predivne posle treninga, bistih glava i svežeg tela. Padam, gotovo je, mislim da sam konačno našao ono što sam tražio. Tvoj osmeh koji se za tih par minuta, desetina, ili celu večnost nije skinuo sa tvom lica. Te razigrane kovrdže koje se vijore. Ta totalno obična odeća, široka, crna, i ti koja predivno izgledaš u njoj.
Konačno razmenjujemo brojeve, znam, znamo se skoro godinu dana a ipak tek sada razmenjujemo. Uzimaš moj i odlaziš, pre toga blagi dodir usnama i odlaziš. Ne želiš da me cimneš, ostajem bez tvog broja i taman da se okrenem i krenem, gledam te već desetak metara kako odlaziš i čujem: ipak ću da te cimnem…
Spartak,
27.01.2008
22.30h
Na Sv. Savu valja zapoceti stvari.. Kako mi je ovaj tekst promakao, sam Bog zna, ali ja verujem da je bar nesto bilo… ako nista bar je Nada ucinila svoje