I ovo kao i neke druge bajke počinje nestvarno. Ponekad pomislim da veći deo mog života jeste jedna bajka. Ponekad nestvarna, ponekad obična, nekad magična, nekad romantična ali bajka u pravom smislu. Nekad su to princeze, nekad oronule babetine, nekad konji i zlatna runa, nekad samo osmeh i predivan ples.
Predivni bal počinje. Kao stari iskusni domaćin dočekujem zvanice. Kočije dolaze, zagrljeni parovi, mrgodni starci, predivne dame, okorele pijandure, sve ih dočekujem kako i priliči.
Veselje počinje, zvanice su spremne i očekuju zvuk gonga da krenu sa igrom.
Masa se talasa, grupice odvojeno ćućore, blagi pogledi preko ramena, sitna došaptavanja, malena ogovaranja, baš kako i priliči jednom ovakvom skupu.
Nekada je najdosadnije upravo domaćinu. Protokol se mora poštivati, red se zna, konobari donose piće, zgodne hostese brinu o dobroj atmosferi, graciozno njišuči svojim kukovima skreću radoznale poglede…
Sam u toj masi, hodim od barke do barke, od jednog do drugog ostrva, nazdravljajući i otpozdravljajući sada već vesele goste.
Rekoše mi da je zauzeta, pre svega starija. Sam sam. Da li je greh proveseliti se i igrati sa zauzetom damom? Nije, nisam moralni čistunac i nemam pretećih namera. Jedino da se opustim i uživam, da uživam u miri, u saznanju da je to tek obična igra i najčistije zadovoljstvo, moža neki bezazleni flert ali pre svega predivna igra. Mlada tela koja u zanosu muzike prate violine i harfe.
Dolazi ONA, ta dama u crnom, par puta je prošla izazovno ispred i zanosno me pogledala kosom i pomilova haljinom. Znamo se, već smo se upoznali, pre jedno dva meseca na drugom privatnom balu.
Igra se nastavlja, moja dama u belom i ja igramo kao da sutra ne postoji, svako zarobljen u svom svetu. Ona, sa problemom i gospodinom ko je ko zna gde i sa ko zna kim, ja sam sa svojim mislima. Dva tela koja igraju kao Aska, jer igra znači život.
Mogao bih tu stati ali onda ne biste saznali šta se dalje zbivalo. Srce mi preskače, grudi se pune vazduhom i uzdah hara prostorijom.
Žao mi je, nikako joj ne mogu pomoći. Zarobljena dama u belom na svaki prispeli telegram žurno odgovara i neka senka se proteže na njenim predivnim usnama. Oh, kad bih joj samo mogao pomoći.
Oko nje, grupa, gomila, sve veći od većeg junaka se sakupio, mora da ih je privukla magično crna boja. Svi igraju ali samo telom, um šara po njoj, nikako da shvate da igra znači život, da je to sloboda koja nam je data da je to jedan predivan dar koji treba iskoristiti.
Prilazim joj i počinje prljavi ples, tesno, telo uz telo, ruka u ruci, blagi dodir usnama, blaga šaputanja po vratu, blagi dodir života.
Ta hoće ta neće. Gomila vukova i divova nas zajedljivo gleda, svi bi hteli da uživaju u magiji, svi, i svi samo gledaju. Igram zbog same igre, bez nekog posebnog cilja a ipak cilj je najveći mogući, cilj je sam život. Menjam uloge i taman kada pomisle da sam vuk pretvorim se u Asku i nastavljam igru, nastavljam život. Cilj veći od svih dosadašnjih, igrati…
20.01.2008
03.37h
Spartak
Moja mala sobitca, na mestu zaustavljenom izmedju života i smrti, gde san je java i java je san a opet uzajamno postoje, draga ja i ti…
Bajkovito,interesantno,primamljivo……valjda je i nesto istinito.
E lepo si oblikovao dozivljaje, procitah i ono sto je usledilo… Jbg…
?itam i ne mogu da verujem …
gledam datume kada si pisao.. sve se skoro poklapa… samo što smo sa suprotne strane…
ne znam šta da ti kažem osim JGA!!!! Boli,užasno boli, ali to nam je što nam je …
Sve je istinito…