Zmaj u razvoju ili je to samo jedna strana priče…

Ustajem. Polako, kao da je ceo svet pod mojim nogama ustajem i krećem ka kupatilu. Polako, sasvim polako se umivam ledeno hladnom vodom. Prija mi ta hladnoća, priprema me za ono sto tek sledi. Kad srce kuca, kad glas drhti, kad ste spremni da istrčite i pobegnete pre nego li se borite. Znate da je borba neravnopravna i da ste već na samom startu u velikom gubitku. Da li će to biti Pirova pobeda, visi u vazduhu.

Svetan sam svog postojanja, svestan da danas činim jedan veliki korak, jedan ali veliki.

Pripreme. Prošli ste sva moguća i nemoguća pitanja, znate da je svaka stavka čista i istinita. Sve to znate, ali oni su profesionalci, oni žele da vas slome i oblikuju. Znate da šanse ne postoje, da postoji samo pobeda ili totalni poraz. Osrednjost se ne toleriše.

Osvešćen odlazim do ormara, znam, košulja obavezna ali šta dalje. Stajem, hteo bih da vidim kakvo je vreme, osećam kako se studen provlači kroz zavese, kroz spuštene roletne i kako dopire. Dopire do srca i tera u grč.

Uzimam braon kombinaciju i taman da krenem, u poslednji čas menjam i odlučujem se za plavu, za boju u kojoj sam siguran i koja me opušta. Oblačim se polako, gotovo tromo, kao da sutra ne postoji, kao da je ovo zadnji dan mog života.

Jao, jao, jao, nisam nista doručkovao. Sada već malo brže odlazim do kujne, pravim 3 sendviča, jedem i razmišljam o vremenu, o taksiju i kako me ništa na ovom svetu neće zaustaviti. Osećam kako se siri energija i mirne duše grickam sendvič i odgovaram na pitanja koja se roje.

Taksi, čekam već dva minuta i tridesetak sekundi, kasni, valjda je razumela moja uputstva gde da dodje. Čekam, zovem, moram da proverim, već je deset minuta proteklo od mog poziva a njega nema. Čujem glas operatera kako najavljuje vozilo, krenulo je. Stiže, gledam jos tačno 23 min do početka. Osam minuta do centra, još par minuta do zgrade jos par sekundi da se umirim i udahnem vazduh pobede.

Idem, cipele odzvanjaju kao bat konja, ujednačeno, u ritmu iskusnih bubnjara, marširam ka cilju. Opa, malo je falilo da se poubijamo vratima, ja i jedna zanimljiva curica. Izletela je kao iz kuće koja gori, mora da joj nije lako. Polako, jedan stepenik, drugi, prvi sprat, drugi sprat. Jedan blagi osmeh upućen drugarici i njene reči: Vi ste na sledećem. Još jedan sprat do cilja.

Popeh se, pomalo izmoren, pomalo zadihan, ali siguran da izlazim kao pobednik. Siguran, da nemaju ni tri noge, ni par rogova, da su i oni samo ljudi kao i mi. Da će biti neprijatno, izazivački, ali, ehej, to im je posao.

Ulazim. Blagi naklon, krećem dalje, ostavljam fasciklu uz pitanje da li smem? i stavljam jaknu na slobodnu stolicu do sebe. Pozornica spremna, žiri čeka, ja koji nisam glumac već predstavljam sebe mirne duše čekam da šou počne. Šou, zato što koliko god se pripremali oni će tražiti tekst koji nikad niste pročitali, oni će tražiti i zahtevati od Vas samo perfekciju, samo otresitost, samopouzdanje, i sve to spakovano u jednu kulturnu izvedbu.

Opis bine. Jedan mali sto nabacan belim papirima i osvojen mojom crnom fasciklom, sto koji je upravo zid, prva prepreka izmedju nas. Prva stavka koja opominje, mi nismo isti, mi smo bolji, ti zavisiš od nas. Ti… Taj mali crni stočić koji nas tako grubo razdvaja.

On, koji kao kakav dobrica, sa ogromnim osmehom na licu i iskustvom verovatno većim od mojih godina čeka i prati. Ravno, oči u oči, gledamo se, on koji misli da je zmija i ja, koji se smatram zmajem u razvoju gledamo se. Ne, nisam želeo bit pacov, a ne, nisam plen, ovde sam ja onaj koji je došao po nagradu. Mogu da me uspore ali nikako da me zaustave.

Ona, koja kao naveće detence, sedi sa strane, izvučena dijagonalno i pomerena iz vidokruga, posmatra i ocenjuje. Ako je pogledate, uzvratiće vam blagim smeškom i potvrdnim klimanjem glave. Opet ista situacija, opet dobar i loš pandur. Opet slična priča a tako različita.

Jedno pitanje, drugo, treće. Svako pitanje obojeno podsmehom i provokacijama. Samo čekaju da planem. Naišli su na pogrešnog, možda oni mogu dugo da provociraju ali mogu duže da odolevam i napadam iz odbrane.

Kao neki ringišpil, malo se vrti u jednom a onda u drugom smeru, gazi po mom radu i postignuću ali to mu je posao. Ne zameram mu, njegovo je da nas slome i procene da li smo mi zaista tako dobri kao što se predstavljamo. Njihove je da izbace prosečnost, da odaberu samo krem, da odaberu ratnike a ne neke babe narikače. Ne sitnu decu i mlade majke nego zrele i u naponu snage mlade vodje. Njihovo je da lome – naše da odolevamo.

Pad. Jedno pitanje, promrmljao sam i zapleo kao neka strinka, bez stava, te tamo te ovamo, obrni okreni ni sam nisam imao predstavu o tome šta reći a kako li je tek njima zvučalo. Upotrebih jednu istinu, jednu jako bitnu stvar: Nije bitno da li ste pali, več koliko brzo ustanete. Pokleko sam, ali ustajem i idem dalje. Nisam se potrudio ni prašinu da otresem, idem dalje. Mogu me usporiti ali me nikad neće zaustaviti…