Nekolicina ljudi je procitala blog i izdvajam jedan komentara. Prijateljica koja je imala, sada vec treći put spominjana M da kaže sve što misli. Puno joj hvala na tome a nešto što bi se izvuklo iz njene kritike bilo je sledeće. Nemoj da želiš mir u svetu i velike ciljeve, okreni se malo sebi, zajebi da ti brineš o nestašici hrane i daj, okreni se sebi. I budi ko većina ljudi, kuliraj i ne zanosi se velikim ciljevima. Epilog toga jeste da ako sam običan i ako se uklopim u masu imaću veću prodju kod devojaka i prijatelja.
Hm… Razmišljao sam par dana i shvatih. Lepo je biti običan, ne isticati se, na taj način vas niko ne mrzi, živite neki običan život sa običnim ljudima i baš vam je lepo. Ako još možete da se umuvate u neku solidnu fabriku, nešto kao srednja ili polu srednja klasa, milinka. Od zabave vam je dovoljan tv, pokoja utakmica, mnogo pljuvačine po TV-u i neko komšijsko kerče, čisto da imate i vi razlog za lajanje.
Alo, bre!!! Dal ti ličim na takvog nekog tipa??? Želiš od mene da budem osrednji, da se ne ističem, da sagnem glavu i podvijem rep??? Alo, bre još jednom. Nemam rep da ga savijam a glavu ponosno nosim i uzdižem??? Otfikariće mi je neko??? Pa??? “Bolje na nogama da poginem nego na kolenima da živim”!!!
Dakle, šta očekuješ od mene??? Više cenim one koji mi pridju i popljuju i kažu šta imaju nego da ko neke najvece P*čke izigravaju neke šušumige i ogovaraju iza ledja. Ne svidjam ti se, ok, al bar imaj M da dodješ i to kažeš u lice. Ako želiš da me voliš voli me onakvim kakav jesam, voli ono moje JA koje ustane i kaže GREŠKA, nije tačno. Ono koje je ustane pred celom salom da postavi pitanje bez bojazni da će mu se neka šušumiga smejati.
Još malo pa zaključak. Vrlo prosto. Takav sam kakav sam, idem dalje, guram napred, trudim se da pokrenem ljude, da pokrenem pre svega SEBE. Da učinim sebe boljim, da poradim na sebi na svom obrazovanju na svom govoru na svojoj kulturi.
“živite neki obi?an život sa obi?nim ljudima i baš vam je lepo…” Molim? Bas zelim da cujem koja je tvoja vizija tih silnih “obicnih” ljudi o kojima toliko pricas i kojima si tako opterecen; zapravo ti si opterecen time da ne budes “obican”, ne shvatajuci cinjenicu da nijedno ljudsko bice nije isto, da je svako od nas poseban i neobican i da svako od nas nosi posebnu zivotnu iskru koja je vredi mnogo! Poznavah i konduktere koji su bili ljudi sa kvalitetima kakve mnogi drugi “direktori” i “dekani” mogu da sanjaju! Kvalitet coveka se ne meri njegovim drustvenim statusom!
Jedno je zeleti da postanes bogat, poznat, cuven medju ljudima, ali totalno druga stvar je sta si ti kasno uvece u sopstvenoj sobi, kada padne mrak… Tada nisi ni direktor, ni dekan, ni slavan… Tada, u ta cetiri zida gubis sve te drustvene uloge i ostajes samo TI, ti kao covek, ljudsko bice. I ako se tu ne dokazes, kao COVEK sa unutrasnjim vrednostima, veruj mi, tvoju decu nece biti briga sto imaju sve igracke koje druga deca mogu da sanjaju…
A to dokazivanje ne pocinje sa “Alo ljudi” i ne pocinje na velikim seminarima i u velikim kompanijama, vec pocinje u tebi medju cetiri zida…
I molim te, ta prica o “vecoj prodji” kod devojaka i prijatelja je sranje! Devojka i prijatelji te cene po onome ko si kao covek, a ne gde si na drustvenoj lestvici…
Takav sam kakav sam, idem dalje, guram napred, trudim se da pokrenem ljude, da pokrenem pre svega SEBE. Da u?inim sebe boljim, da poradim na sebi na svom obrazovanju na svom govoru na svojoj kulturi.
Sad mi je jasno zasto ti se dopao moj maraton.
Kvalitet coveka se ne meri njegovim drustvenim statusom!
Ja ni u jednom trenutku nisam shvatila da autor teksta smatra da je bitan status… Ili da procitam ponovo?