Jedna jednostavno-komplikovana reč. Svako od nas je tumači na neki svoj način, dodajući nijanse bele ili crne.
Nekome je to baš slatko, romantično, fino, dokaz ljubavi i slično. Nekome je to totalno suprotno, odvratno, prljavo, strašno, sumorno, očajno i još mnogo toga.
Kako to i obično biva povod je bila jedna mala slatka curica. Neka žurka, sedenje, crvkutanje, zezanje i slično, upoznavanje i kako to već ide. Pola sata kasnije i ona sedi do nekog lika, on joj šapuće (da budem iskren samo sam jednom video) nešto i ona se osmehuje.
Ljubomora se javlja iza kulisa i skače na scenu. Gledaj ga, kako ga nije sramota, šta on tu ima da šapuće! Onda sledi jedno brčkanje po prijatnim vodama Artika i pitanje, “Šta sad ja tu kenjam”. Odakle mi pravo, sloboda i slično da bilo koga kontrolišem? Čak i da mi je cura, da mi je žena, zašto bih se osećao ugroženim ako neki lik dobaci njoj nešto, ako je nasmeje?
Makar on bio za glavu viši, zgodniji, snažniji, lepši ili šta već? Zašto bih se upoređivao, vagao, merkao, uklapao i sklapao kockice koje i ne postoje. Osetio sam se posramljenim, slabim… Nešto slično onom derletu koje viče da dolazi vuk… a vuka nema…
Dođem kući i razmišljam o toj reči, Ljubo-mora. Ovo ljubo tumačim kao ljubav, ljuba, ljubavno, lepo, nežno i sve nešto na tu stranu. Ova mora bar po meni ide na dve strane. Jedna je more, kao nepregledno, plavo, duboko, a drugo kao noćna mora, more vas brige i te loše mađije.
Verujem da po nekim vukajlijama i sličnim knjigama ima već objašnjeno odakle to i zašto. Za mene, to je samo nepregledno crno, mračno more u koje se samo vi davite. Na veliku žalost postoji ogromna šansa da sa sobom povučete i vaša voljena bića i onda, gde je tu ljubav???
Veliki prostor obasjan suncem. Meke prostirke pod prstima, divn(lj)i povetarac kraj naših ušiju i ona. Omeđena telima kao kakav zločinac, jagnje međ` vukovima, princeza međ` pastirima. Tanane patike za ples, haljina ukrašena livadskim cvetovima, bujne, jedre grudi koje neumorno beže pokušavajući da se otmu strogoj kontroli haljine. Kosa kao snop žita a obrazi rumeni kao najslađi bostan.
Muzika lagano kreće a ona miruje. Miruje njeno telo ali ne i njena nutrina. Oseća se naboj kako skače iz nje i ona polako, jedva primetno pokreće tek vrhove prstiju, jagodice se bude, zglobovi, laktovi, zanosni kukovi i voda se pokreće, nikakve brane tu ne pomažu, okean se iskobeljao iz okvira.
Ovo je poseban ples, ples koji ONA pleše samo za NJEGA. Njega, velikog, najvećeg, najboljeg, najsrećnijeg, najradosnijeg, najbogatijeg, ona pleše za Njega. ON, on je već nju darivao, darivao je svim što ima, zato je ona tu, da uzvrati tu ogromnu, veliku, nesebičnu ljubav koju je dobila. Želi da zaigra za Njega, kako bi makar na tren, bila sa njim, u njegovom naručju.
I kreće, kreće taj božanstven ples, ples kojim se sjedinjujete a istovremeno rasplinjete u najsitnije komade. Ples kada vi više niste vi, i kada ste vi sve, kad ste ništa i kada je ples ples a vi tek nemi posmatrač, tek trag u beskraju.
Prepliću se noge, ruke koje imaju hipnotičko dejstvo fiksiraju vaš pogled i nemoćno se predajete. Vaš mozak pokušava da prati korake a onda odustaje i vaše Biće preuzima kontrolu. Vidite te skladne, lagane korake kroz polje puno cveća, vidite to lomljenje pogače o zlatne kukove mlađane igračice. Vidite pokret ali kroz jednu nesvakidašnju prizmu, vidite pokret sklopljenih očiju, viditu nju kako se rastače pred svima i kako postaje čist oblak. Oblak koji obilno zaliva puste livade i čini ih plodnim, oblak koji donosi kišu napaćenoj zemlji, oblak kroz koji se probija sunce darujući neophodnu toplonu.
I više nije potrebno gledati da bi ste videli, sada osećate ono što ona oseća, sada se ona poklonila vama i predala svim srcem. Kad smo mi, tek puki posmatrači, ovako očarani, kako je tek Njemu, Njemu kome ona pleše i za koga izvodi tu predivnu igru sklada i ljubavi.
Basovi probijaju tamu kafića. Kraj šanka, stoji on, blago pognut ka praznoj čaši, nežno hvatajući ritam svojim desnim stopalom i rukom koja drži cigaretu. Pokreti su odmereni, blagi, precizni a tako erotski. Par dimova, par pogleda preko cigarete, jedan upućen konobaru i blago klimanje glavom. Ostaje da visi neizrečena misao, hit me, i konobar nemo izvršava zadatak. On, odmahuje rukom i zapoveda novu čašu. Stižu ohlađene četri ruže sa predivnom kombinacijom triju kockica leda i vremenom topljenja do 15 minuta.
Atmosfera je vrela, blagi uzdah i još jedna doza davidova polako kreće svoj put. Tom istom rukom hvata naježenu čašu i ispija par gutljaja. Tako je vlažna, voli taj dodir, tu slobodu, te kapi koje se spuštaju niz nežno, glatko telo.
Polu kaubojske cipele hvataju ritam i slike iskaču pred njegovim očima. Koliko puta, ah koliko puta, je već sedeo tako i uživao u slobodi. Crna košulja i slične pantalone, isti takav crni kaiš, sa tek jednom srebrnom kopčom odudara od njegovih belih zuba i širokog osmeha. No sada osmeh nije tu, tek blagi smešak, tek toliko da pokaže pristupačnost.
Na par metara od njega dolazi kratka suknja nošena dugim nogama u malim sexi sandalicama sa tek jednom srebrnom šnalom i dvema tračicama. Crna suknjica, crna bluzica i bela košuljica koja se probija preko tih divnih grudi. Par otkopčanih dugmića tek da pruže naznaku, da upozori neznanca da je blago svuda okolo i da ga treba samo otkriti. Mali srebrni lančić, crno srce uokvrireno belim vezom, poklon mlađe sestre, stidljivo se šćućurilo međ tim čvrstim poluloptama savršenstva.
Nervozno doziva šankera i lupa paklicom slim cigarareta inostrane marke. Okreće se drugaricama i maše, telepatski prenoseći da samo što nije, evo, samo da se ovaj kreten okrene i usluži me; i dolazim. No mesto njega dolazi On, nudeće svoj zipo. Blagi pogled u levo ka njemu, jedno pritajeno hm koje jedva čujno izlazi kroz nos i dizanje desnog ugla usana. Onda se malo osvestila i vratila u kulturnu formu, nasmejala i dozvolila cigari da se zapali. Blago klimanje glave sa njegove strane i jedno jedva čujno hvala uz blagi okret i vraćanje svom piću koje je ostalo na par koraka da se greje na tom prokletom šanku.
Sada je već zbunjena, nije to očekivala, konobar prilazi uzima porudžbinu i nestaje na trenutak. I dalje joj nije jasno.
On samo ispija svoje ohlađene ruže i uživa u dimu cigarete. Blagi pogled na dizel automatik i misao da još malo i mora se krenuti. Uzima par piva i par vina i odlazi ka svojim drugaricama, totalno zbunjena. Nema glupih upadica, uzaludnog traženja telefona, pokušaja da se plati tura i nešto slično. Dolazi do stola i kao prava kraljica pravi rokadu svojih vernih pratilaca, želi da gleda tog neznanca iz prikrajka.
Zadubljena je u priču i čavrljanje ali opet taj blagi smešaj, uredno podšišana kosa, taj stav jahača i čoveka koji uživa joj ne da mira. Baca pogled preko svog ramena, blago, nehajno a tako očajno i očigledno. Izjeda je to.
A on, kao gospodar samoće igra se osećajima. Još jedan leni pogled ga prijatelju leve ruke, vernom prijatelju koji je prošao desetine hiljada milja na njegovoj ruci. Iz svog desnog džepa nehajno vadi par novčanica i stavlja ispod čaše. Ležerno uzima kožnu jaknu i kreće ka svom, možda i najboljem prijatelju, koji ga strpljivo čeka ispred, taj verni Harli…
Pitali su me šta ti je sa tim brodovima?
Na zidu barka,vatra i zapaljeni grad, uzburkano more, ljudi koji beže. Na kompu jedrenjak stari i nepregledno more, samo ga horizont preseca. Crno bela fotografija, starinskog jedrenjaka koji plovi ka pučini, što dalje od obale. Na radnoj tabli svojeručno bojen crtež brodića, živopisnih boja i trouglastog jedra.
Zezaju me da sam u prošlom životu bio mornar, borio se sa morskim nemanima i predivnim sirenama. Možda su i mene vezivali za jarbol kako bi odoleo predivnom glasu i rajsko-paklenom dozivanju. Možda zato i ne vidim baš najbolje, od presijavanja mora, prelamanja talasa i piljenja u daljinu kako bi ugledao kopno i svetionik noću.
Mozda sam izašao i iz hemingvejeavog romana. Tu se nasmejem i kažem da se pre iskobeljao starac nego more.
Možda sam pak Ahab i da jurcam prostranstvima tražeći belo čudovište, nemerljive snage i pameti. Možda mi baš iz tog razloga kleca staračko koleno. I to ne uvek, samo kad se setim te hladne vode i ledene zime.
I onda se baklja upali. Prošle su mnoge bure, vetrovi, oluje i prevrtanja pre nego se lampa upalila. Mnogo se soli pojelo i popilo dok se našla suva baklja. Bio je potreban tek mali plamen, tek reč ili dve, tek pogled, stisak ruke, blago tapšanje po ramenu i bi svetla.
Brod je porinut, radna tabla je prazna, skica je otišla i postala brod. Sada je skica slobodna, živa, može se pocepati jer delo je tu. Ono plovi slobodnim teritorijama, tamo gde mnogi nisu kročili ili nisu smeli. Svako delo je jedinstveno te je skica okrenuta i spremna da na poleđini ponese novu ideju.
Šetam brodom i nešto mi nedostaje, nešto bitno što se provlači kroz prste, kroz kosu, kroz topli vazduh koji izlazi iz grudi. Za jarbol sam vezivan te sam siguran u postojanje užadi. Na njegov sam se vrh peo te motrio okolinu, jarbol je definitivno tu. Jedra puna vetra su tu moćno se protežući nad brodom. Paluba po kojoj hodim je takođe tu. Kabina u kojoj spavam i pišem dnevnik je takođe tu.
Izdajem naredbu: “Zaustavi”. Čuje se dreka i cika ljudi, čuje se spuštanje jedra, čuje se troparanje ljudi i njihova trka. Užurbani povici i ushićenje mornara koji žude da što bolje i spretnije izvedu zadatak.
Čuje se odmotavanje lanca, njegova dreka i cviljenje prouzrokovano samo-udaranjem, kao da je ono krivo. Osluškujem opet i opet i opet. Ne, nemoguće je da grešim, ne čuje se. Sada znam šta nedostaje brodu, ono jako bitno, kočnica. Proklet je onaj ko ne može stati, Sizif je tu da potvrdi.
Sidro koje lađu čuva da ne bude buri plen…
Mir Božiji… Kako divan pozdrav…
To divno zvučanje a još više značenje ovog pozdrava. Koliko je tu topline, želje i nežnih pozdrava kojima obasipamo onom kome su upućene.
Mir Božiji…
Sama reč mir nam kazuje nešto blago, smirujuće, opuštajuće. Probajte, izgovorite par puta reč mir…
Reč Božiji nas upućuje da to nije običan mir. Mir koji imate kad ste sami u kući, kad ste završili sve obaveze i odmarate. To nije onaj mir koji dobijete kad ugasite TV ili utišate komšijsku decu. Ne, to je posebna vrta mira.
To je mir Božiji, sveprožimajući, svuda i uvek i sada i do kraja vremena. Poseban “kvalitet” mira. Mir koji ne dolazi spolja, već iz vas samih, iz vaše povezanosti s Bogom, univerzumom, vašim bližnjima i svim ostalim. To je mir koji prevazilazi sve ostale tihe trenutke.
To je mir koji vas ispunjava i odzvanja u vama. Odzvanja ne napadno već da vam kaže da je tu, da nemate razloga da se plašite i da nikuda neće otići, tu je. To je zvuk predivnih zvona koja leče..
Pre par nedelja sam dobio zahtev da napravim “power point” prezentaciju sa specifičnim propozicijama:
Ukupan broj slajdova 20;
Trajanje slajda 15 sekundi,
prostom računicom dolazimo da cela prezentacija traje tačno 5 (i slovima pet) minuta.
Trebalo je objasniti ideju samog projekta, ciljeve, tok aktivnosti, navesti partnere, članove projektnog tima, rezultate, dati zaključak i na kraju dati mogućnost nastavka projekta.Mnogo stvari a vreme stiska gore nego li tesne gaće.
Krenuo, stao, krenuo, stao i tako par dana. Namestite slajdove da se automatski pomeraju na svakih 15 sekundi i probate. Shvatite da je to jako malo vremena, da ljudi ne mogu da pogledaju ni sliku, ni da vas čuju, a još manje razumeju. Još ako ste stavili par redova teksta znajte da ste debelo zakasali.
Prvo sam se rešio teksta, svu pažnju sveo na vokalni i vizuelni aspekt. Po starom dobrom sistemu ko čita ne sluša. Krenuo dalje kad ono, ne lezi vraže. Vreme je totalno relativno, minut i vreme, prolaze drugačije zavisno od toga šta i kome saopštavate.
Ako zaverglate kao ludi niko vas neće razumeti. Ako pak pričate sporo opet nema vajde. Odabrao sam sporije izlaganje ali sa dužim pauzama koje dopuštaju ljudima da svare tih par misli i ideja koje su im bačene.
Svašta sam video, kilo teksta na displeju i ljude koji čitaju. Ljude koji ne znaju gde je kukolj a gde žito pa navode i dobro i loše i što treba i što baš i nije moralo, tj trebalo je definitivno da se izbaci.
Jedna od najboljih rečenica, lapsusa, tj napisanih i izgovorenih lapsusa za danas:
Povećati broj studenata sa hendikepom…
I to još stavljeno pod CILJEVI. Priča je bila o uređenju studentskih domova i verovatno je lik mislio na to da im treba obezbediti bolje uslove, kako bi se veći broj njih opredelio za studiranje. Jedno je ono što je on mislio, a totalno drugo ono što je rekao i napisao.
Zato je jako bitno razmisliti o tome šta ste napisali, kako i šta to može zaista da znači onome ko posmatra sa strane i nema pojma o čemu vi pričate.
Što se moje prezentacije tiče, komentari su pozitivni ali ipak bih sačekao snimak i onda analizirao svoju prezentaciju. Topla preporuka; ako imate snimak obavezno pogledajte i zamolite nekoga ko ima iskustva da prokomentariše. Jedno je ono što vi mislite da ste rekli i kako ste izgledali a drugo kako su vas videli.
Nešto najbolje što se može naći o načinu prezentovanja, cakama i pre svega samom načinu rada uma, odnosno publike:
Minut i vreme, gora i voda, raj i svanuće, ona i ono…
Gledam kako je relativno vreme. Sedite kući i čekate, čekate nekoga ili nešto, čekate. I ne bih se hvatao za objašnjenja o vrelom kamenu i zgodnoj cici u krevetu. Pre bih se uhvatio one pošalice; koliko je minut dugačak zavisi od toga sa koje strane vrata toaleta ga provodite…
I tako vi čekate, snevate, pevate, čekate, ručate, užinate, opet čekate i tako u krug. Vaše misli su usmerene ka njoj/njemu i lutaju kao divlji konji po preriji. Možda je bolje reći po pustinji, od takvog snevanja vajde nema. Možda će vam “trenutačno” biti lakše no kad san se završi java još jače udari.
Neko za to vreme radi, dirinči, crnči, rmba, “stica” i vreme mu brzo prolazi. Njegova glava je u poslu, on žuri od banke do kancelarije, do advokata i nazad u svoju hrpu papira. Njemu je dan brzo prošao.
On/ona trenira. Ustajanje, fiskultura, užina, odmor, jelo, fiskultura i tako u krug. Vreme brzo prolazi kad se radi.
Vaše misli su zarobljene, sputane i slobodno u istom trenu. Sputane njome, vašim voljenim a opet slobodne. Slobodne da snevaju šta god požele, vi ste tvorac univerzuma, vi ste tvorac no java je uništitelj. San je laža Bog je istina.
I onda se poredite, grešite pre nego li krenuste, život nije roba da se meri na kantar. Ljubav nije roba da se prodaje, trguje, da se menja za valutu. Život je ljubav i ljubav je život. Ali nije svaka ljubav Ljubav, neka ljubav je tek ljubav.
I pitate se i mislite i stvarate vrtloge i virove tamo gde ih nema. Vaš um se poigrava i uvlači vas u zamku. Ne, niste vi krivi, većina umova je izopačena, lažna, pokvarena, oni ne brinu o gospodaru, brinu samo o sebi. Zato vas lažu, varaju, uvlače u hladne hodnike promišljanja samo da bi ONI bili sigurni. Emocije ih razaraju, emocije leče a um uvek zadaje rane. Vi ste tek transportno sredstvo, tek prašinar, potrošna roba sve dok vlada um.
I zato se okanite vaganja, okanite se razmišljanja, prebiranja, zavlačenja po hodnicima i osećajte, ustreptite, ozelenite, propevajte, prozborite, procvetajte tu ljubav u grudima. Probudite tog zmaja sa dva srca i odbacite kandže, nek ostane samo vatreni dah ljubavi.
Nepročitani “Mali princ”.
Te tri reči su glavni krivac celog teksta koji sledi. Prvo sam pomislio; Šta?, nije pročitao “Malog princa”. Onda sam ponovio rečenicu i shvatio ono pravo značenje koje je pisac imao na umu. Onda se to totalno razvezalo u pitanje, zbog čega neko želi da bude “pročitan” ili da bude “Mali princ”? Ne, nema to nikakve veze sa tvorcem ovih triju reči. Nadam se da se neće ljutiti već da će ovo shvatiti kao jednu temu za razmišljanje koju je upravo On pokrenuo. Da je upravo On bio inspiracija cele ove zbrke…
Zapitao sam se par stvari. Zašto želimo da budemo prinčevi, vile, konji, magarci, vilenjaci, lepotice, zveri ili pak nešto dvadeset i deveto?
Dalje se to nastavilo, zar smo mi toliko nezadovoljni sobom te tražimo druge uloge, tuđe priče i maske da se ušuškamo? Igramo li se to mi Aske i vuka ili smo već odavno završili ples. Glavna razlika između nas i Aske je u tome što je ona svesno preuzela ulogu igračice, znajući šta to nosi, a mi?
Zar niko ne želi da bude On ili Ona, da budu svoji, slobodni, jednostavni, jedinstveni kakvi su i rođeni i kakve ih je priroda stvorila?
Znam, znam, mnogo pitanja a nigde odgovora. Priznajem, poželim nekad da je nešto drugačije i da nešto promenim. Poželim nekad, ne često ali desi se, da budem neko treći, levi, peti i osamdeset peti i da budem prvi na dvoru i zadnji u redu i na tufnice i štraftice. Ali onda me lupi, ako promeniš jedno menjaš i sve ostalo, koliko god to bilo malo, veliko, šareno ili ne.
Glup primer, postanete neko m~do u skupštini, parlamentu, direktor neke velike firme, kompanije ili neka šezdeset i osma glupost, nije toliko ni bitno. Zbog vašeg položaja gotovo da ste primorani, odnosno društvo vas oblikuje i pravi prema njihovim nekim normama i neminovno menja. Sada ne možete da vozite Jugića na koga sta tako ponosni i koji završava posao. Ne možete da furate patike i džins, to nije u vašem “novom stilu”. Morate da obučete odelo, vozite dobra kola, pazite šta, kako i gde pričate i još mnogo toga. Nije u skladu da svratite na kiosk i kupite pljesku od 300 grama koju obožavate, sa svim prilozima, tzv. gitara pljeskavica. Ma ima toga još nego da kratim priču.
Jednačina je jasna ili sve ili ništa. Nema tu; dala baba groš da se “vati u kolo, dala bi dva da izađe ali nema. Nema menjanja delića, trećine, ma samo mrvice. NE! Ili sve ili ništa. I pred kraj, ili sve menjaš ili lepo uzmeš šta imaš te se “fatiš u kolo.
Sporim korakom idem ka vrhu brda. Prohladno vreme, promrzla ruka u kojoj držim kesicu i nogu pred nogu kratim put. U kesici jedna divna šolja, veselih boja, ludih šarenih krugova (anti-epileptična 100%).
Idem uz brdo i trkam se sa pužićima. Da, ozbiljan sam, nije da toliko sporo idem nego su zaista izmileli pužići i krenuli na neki svoj put. Opa, malo je nedostajalo da pregazim jednog, sva sreća te sam pomerio nogu. Jedan život je spašen.
Nastavljam dalje i razmišljam o njoj, njenom ocu i ogromnom keru koga čuvaju. Pre bi se reklo da je tele ili bar ovca nego ker. Kao iz onog crtaća, onaj veliki snežno braonkasti pas što nosi čuturicu oko vrata i pomaže ljudima u planini. E baš takvog, ogromnog, šarenog imaju. Čuturicu nisam video.
Pomenula je da otac retko šeta psa. Boli ga ruka, nešto mu nije baš najbolje, a ker je poprilično jak i nezgodan za šetnju.
Razmišljam o svemu tome i jedan trzaj, jedno tiho a opet zaglušujuće snažno krckanje me vraća u stvarnost. Vraća me u hod, vraća u brdo, vraća i opominje. Opominje da je zbog moje nepažnje, zbog mog duhovnog ne prisustva već samo telesnog jedan život izgubljen. Džaba moje izvini, džaba moje jadikovke i ups, nije namerno, nisam hteo/mislio ili šta već. Beše što beše.
Možda to zvuči banalno ali sama pomisao sama zvonjava toga u glavi daje lošu sliku. Sama pomisao šta se sve izgubilo, pogrešno uradilo, ili pak totalno neprimetno dogodilo samo zato što nismo bili tu, čak i kad smo bili…
Tražim ogledalo neobično, čudesno, živo i magično. Tražim ogledalo u vidu tvoja oka dva, da me uzdignu oba.
Znam da je to opasna igra. Mnogo si su upleli, izgubili u njihovoj veličini. Mnogo si poklekli i gledali samo jednim okom. Mnogi su odustali i krenuli lakšim putem. Putem samoće ili putem nepotpunog davanja, tek grebanje po površini, tek koprcanje uhvaćene životinje na samrti.
Želim da se istopim u tvojim očima, da ostane samo JA, samo ono suštinsko i istinsko JA. Bez laži, čudesnih krema i maski za sakrivanje bora i loših običaja. Bez imalo stida i srama, želim da budem ja. Želim da uživam-š u tome i želim da uživam sa tobom i sa sobom. Želim da ti se totalno predam, da bude svako svoj a opet zajednički.
Želim još da skinem, totalno da odbacim naočare kako bi i ti mogla da uživaš u mojim očima. Želim da mi pomogneš, kad krivo sedim da me opomeneš, kad ćutim a treba se nešto reći da me blago obavestiš i namigneš.
I zato, otvaram svoju pećinu, izlazim napolje i krećem.
Dobrodošla…
ps.Hvala prijateljima na njihovoj ljubavi, ona je iznedrila ovu priču.
Recent Comments